Prvi maj – vlast radnicima

Prvi maj je jedan od važnih datuma u istoriji radničke borbe zahvaljujući kojoj su ostvarena današnja radnička prava koja smatramo normom jednog civilizovanog života. U prošlosti veliki broj radnika dao je svoj život u borbi za skraćenje i uvođenje osmočasovnog radnog vremena. Istorijat radničke borbe pokazuje da su za svako pojedinačno radničko pravo radnici morali da se izbore sopstvenim snagama. U interesu radnika je i veća participacija u upravljanju preduzećima, ali i mogućnost da učestvuju u demokratskim procesima društva u kojem žive. Dok se danas u nekim zemljama ide ka uvođenju šestočasovnog radnog vremena, u Srbiji još uvek nije pouzdano utvrđeno da li oni koji imaju posla za svoj rad uopšte primaju platu, da li uopšte mogu da prehrane svoju porodicu, i čemu mogu da se nadaju od upravo najavljenih reformi.

Novi premijer često govori o uvođenju nove radne etike i „promeni svesti” naroda, pa je moguće da je u paketu tih reformističkih mera uključen i neki misteriozni šamanski obred za dostizanje viših sfera kapitalističkog prosvetljenja.

Do nedavno su Grci bili optuživani da su lenji i neradnici i da je to razlog ekonomskog kraha u kojem se nedavno našla njihova zemlja. Međutim, statistika pokazuje da su oni u EU vodeća nacija po broju časova provedenih na radnom mestu i da su po tom pitanju daleko ispred svojih kolega iz Nemačke, iz koje je stizalo najviše primedbi na dokoličarski južnjački mentalitet. Ono što se pouzdano može reći za Srbiju jeste da ima vrlo jeftinu, a kvalifikovanu radnu snagu, a po nekim ekspertima to je naša „kvalitativna prednost” u privlačenju stranog kapitala, koji počiva na eksploataciji radne snage, i u čijem je interesu da radničkih prava bude što manje.

Mnogi okrivljuju „nasleđe samoupravljanja” za olako shvaćenu radnu etiku, dok se potpuno previđa da ovde stvarnog samoupravljanja nikada nije ni bilo, već je o svemu glavnu reč imala vladajuća partija, bilo u jednostranačkom, bilo u višestranačkom sistemu. Sve otkrivene afere ukazuju na to da su za najveće rasipanje državnog novca odgovorni pripadnici političko-ekonomske vlasti. Partokratija i idolopoklonički odnos prema vođi jedini je kontinuitet koji postoji u političkom životu Srbije, a najveće rasterećenje državnog budžeta došlo bi kroz stvarnu demokratizaciju političkog, ekonomskog i sindikalnog života, gde bi stanovništvo moglo da učestvuje u odlučivanju o stvarima koje ga se neposredno tiču. U suprotnom, ukoliko mere štednje budu uperene protiv onih koji jedva sastavljaju kraj s krajem, pravo ime za reforme trebalo bi da bude restauracija – restauracija sistema u kojem samo vlast ima privilegije, dok su svi ostali dužni da im svojim rintanjem te privilegije obezbede.

Prvog maja posvetimo se razmišljanju o solidarnosti i o tome zašto je za sve nas važno da u društvu svako ima svoje mesto i svoj deo elementarnog ljudskog dostojanstva. Marmeladov u „Zločinu i kazni” kaže da svaki čovek treba da ima neki izlaz. Koliko je danas među nama onih koji nemaju nikakvog izlaza?

Predsednik Pokreta za slobodu