Opelo za pregovore na Bliskom istoku

Ko je kriv za propast najnovijeg pokušaja da se postigne bar jedan korak napred u dvodecenijskim izraelsko-palestinskim mirovnim pregovorima minulih dana analiziraju političari, profesori međunarodne politike i mirovnjaci. Neuspešni devetomesečni razgovori Izraelaca i Palestinaca, čini se, najviše je pogodio Amerikance. I to ne bez razloga budući da su razgovori, oročeni do 29. aprila, bili diplomatsko „čedo” državnog sekretara SAD Džona Kerija koji je se čak 40 puta susreo sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanijahuom i palestinskim predsednikom Mahmudom Abasom. Sve to nije pomoglo da dve strane postignu saglasnost i to ne o mirovnom sporazumu, već samo o okviru kako će izgledati budući mirovni pregovori.

Specijalni američki izaslanik za Bliski istok Martin Indik pre tri dana održao je svojvrsno opelo za pregovore na Bliskom istoku, pri tome okrivivši obe strane za neuspeh. Palestinske vlasti prekorio je što su potpisali 15 međunarodnih konvencija „u svojoj navodnoj težnji za pravdom i svojim pravima, u procesu koji po definiciji na zahteva kompromis”, dok je izraelsku vladu okrivio što su nastavili sa širenjem jevrejskih naselja na okupiranim palestinskim teritorijama „u nastojanju da izbegnu tenzije u vladajućoj koaliciji a izraelskom narodu održe trenutni komforan status kvo”.

Ono što je sasvim izvesno jeste da su obe strane pokušale da iskoriste ovaj devetomesečni period ne toliko da ustupcima porode kompromisno rešenje, već da što više unaprede svoju pregovaračku poziciju o ključnim temama – bezbednosti, granicama, jevrejskim naseljima, statusu Jerusalima, kao i sudbini palestinskih izbeglica i njihovih potomaka.

Nakon toga što je pre godinu i po dana uspela da u Ujedinjenim nacijama izdejstvuje status države posmatrača koja nije članica UN, Abasova Palestinska uprava je sada nastojala dodatno poboljša pregovaračku poziciju tako što će Palestinu uključiti u što više konvencija UN kako bi na terenu međunarodnog prava pokušala da pobedi Izrael. I to nije bilo u duhu nastojanja da se postigne kompromis. Ali, čini se, da je manji greh beskompromisno približavanje normama međunarodnog prava nego beskompromisno kršenje tih normi što je izraelsko ubrzanje izgradnje i širenje jevrejskih naselja na palestinskim teritorijama po granicama pre Šestodnevnog rata 1967. Iako SAD krive i Izrael i Palestince za propast pregovora, Vašington sve otvorenije ističe da je najspornije ubrzano naseljavanje Jevreja na Zapadnoj obali i u istočnom Jerusalimu.

Čak je i izraelska ministarka pravda i glavni pregovarač sa Palestincima Cipi Livni prekjuče direktno priznala da štetnost ove izgradnje, dodajući da ona može da brani Izrael od napora da širom sveta bude delegimitizovan, ali da ne može da „objasni ili brani izgradnju i proširenje naselja”.

I baš tu leži problem Izraela, odnosno premijera Netanijahua. Delegitimizacija Izraela u svetu uveliko napreduje i to ne samo u muslimanskom svetu, već i u Evropskoj uniji i SAD. Nije slučajno to što je na jednom zatvorenom sastanku Keri rekao da Izrael rizikuje da postane „država aparthejda”, ukoliko propadnu pregovori. Bez obzira na potonja pojašnjenja i pravdanja Stejt departmenta, ovo je bila izuzetno jasna poruka izraelskim vlastima da Vašington može da ih podržava ali da ne može da promeni to što svetsko javno mnenje sve češće vidi postupke Izraela kao prepreke miru.

Koliko god bili u pravu izraelski analitičari koji kažu da su pregovori propali jer šest velikih sila nisu prihvatile izraelska strahovanja od Irana već su sa tom zemljom pre nekoliko meseci sklopile privremeni sporazum o iranskom nukelarnom programu, to neće ublažiti činjenicu da Izrael polako gubi podršku i saveznike. Naprosto SAD, EU, ali i Rusija, vide da se Netanijahu zarad mira u koaliciji odriče mira sa Palestincima pa je za devet meseci objavio tendere za 4.800 stambenih jedinica na delovima Zapadne obale koja bi trebalo da pripadnu Palestini, kao i da je uveliko isplanirana izgradnja još 8.000 stambenih jedinica.

Netanijahu je 24. aprila suspendovao pregovore zbog toga što je Abasov pokret Fatah sklopio pakt o formiranju vlade sa rivalskim islamističkim i ekstremističkim Hamasom, te Netanijahuova vlada ne želi da pregovara sa teroristima koji ne priznaju Izrael. Međutim, to nije uverilo svet da su Izraelci posvećeni tome da se dođe do mira. Hamas jeste teroristička organizacija za SAD, Izrael i EU, ali je sve očiglednije da će Netanijahu morati da pregovara sa ovim ekstremističkim pokretom. Doduše, to je njegova vlast već činila pre dve godine kada je postignuto primirje između Hamasa i izraelske vojske. Osim toga, i Hamas očigledno želi da se postepeno pacifikuje baš kao što je PLO Jasera Arafata nekad bila teroristička organizacija da bi potom bila pregovarač i faktor mira. Na neki način u to uverava i Abas, koji je predstavnicima UN rekao da je Hamas prihvatio uslove međunarodnih posrednika, koji se odnose na nenasilje, priznanje Izraela i prihvatanje prethodnih dogovora.

Stoga je izraelske vlada u problemu kako da spreči nabujalu delegitimizaciju zemlje. U toj situaciji neće joj pomoći preporuke, poput one koju je je dao komentator „Džeruzalem posta” David Vajnberg, da bi sada trebalo da radio ono što je godinama radila – da upravlja konfliktom i nastavi da gradi gde god to odgovara njegovim strateškim interesima. To možda jeste unapredilo njenu poziciju na terenu ali nije dovelo do bezbednijeg i mirnijeg života Jevreja. Daljim odlaganjem mirovnog procesa samo će podstaći siromaštvo, osećaj beznađa i bes među Palestincima, što je idealno tlo za stvaranje novih terorističkih grupa. To sigurno nije u interesu Izraelaca.