Опело за преговоре на Блиском истоку

Ко је крив за пропаст најновијег покушаја да се постигне бар један корак напред у дводеценијским израелско-палестинским мировним преговорима минулих дана анализирају политичари, професори међународне политике и мировњаци. Неуспешни деветомесечни разговори Израелаца и Палестинаца, чини се, највише је погодио Американце. И то не без разлога будући да су разговори, орочени до 29. априла, били дипломатско „чедо” државног секретара САД Џона Керија који је се чак 40 пута сусрео са израелским премијером Бенјамином Нетанијахуом и палестинским председником Махмудом Абасом. Све то није помогло да две стране постигну сагласност и то не о мировном споразуму, већ само о оквиру како ће изгледати будући мировни преговори.

Специјални амерички изасланик за Блиски исток Мартин Индик пре три дана одржао је својврсно опело за преговоре на Блиском истоку, при томе окрививши обе стране за неуспех. Палестинске власти прекорио је што су потписали 15 међународних конвенција „у својој наводној тежњи за правдом и својим правима, у процесу који по дефиницији на захтева компромис”, док је израелску владу окривио што су наставили са ширењем јеврејских насеља на окупираним палестинским територијама „у настојању да избегну тензије у владајућој коалицији а израелском народу одрже тренутни комфоран статус кво”.

Оно што је сасвим извесно јесте да су обе стране покушале да искористе овај деветомесечни период не толико да уступцима породе компромисно решење, већ да што више унапреде своју преговарачку позицију о кључним темама – безбедности, границама, јеврејским насељима, статусу Јерусалима, као и судбини палестинских избеглица и њихових потомака.

Након тога што је пре годину и по дана успела да у Уједињеним нацијама издејствује статус државе посматрача која није чланица УН, Абасова Палестинска управа је сада настојала додатно побољша преговарачку позицију тако што ће Палестину укључити у што више конвенција УН како би на терену међународног права покушала да победи Израел. И то није било у духу настојања да се постигне компромис. Али, чини се, да је мањи грех бескомпромисно приближавање нормама међународног права него бескомпромисно кршење тих норми што је израелско убрзање изградње и ширење јеврејских насеља на палестинским територијама по границама пре Шестодневног рата 1967. Иако САД криве и Израел и Палестинце за пропаст преговора, Вашингтон све отвореније истиче да је најспорније убрзано насељавање Јевреја на Западној обали и у источном Јерусалиму.

Чак је и израелска министарка правда и главни преговарач са Палестинцима Ципи Ливни прекјуче директно признала да штетност ове изградње, додајући да она може да брани Израел од напора да широм света буде делегимитизован, али да не може да „објасни или брани изградњу и проширење насеља”.

И баш ту лежи проблем Израела, односно премијера Нетанијахуа. Делегитимизација Израела у свету увелико напредује и то не само у муслиманском свету, већ и у Европској унији и САД. Није случајно то што је на једном затвореном састанку Кери рекао да Израел ризикује да постане „држава апартхејда”, уколико пропадну преговори. Без обзира на потоња појашњења и правдања Стејт департмента, ово је била изузетно јасна порука израелским властима да Вашингтон може да их подржава али да не може да промени то што светско јавно мнење све чешће види поступке Израела као препреке миру.

Колико год били у праву израелски аналитичари који кажу да су преговори пропали јер шест великих сила нису прихватиле израелска страховања од Ирана већ су са том земљом пре неколико месеци склопиле привремени споразум о иранском нукеларном програму, то неће ублажити чињеницу да Израел полако губи подршку и савезнике. Напросто САД, ЕУ, али и Русија, виде да се Нетанијаху зарад мира у коалицији одриче мира са Палестинцима па је за девет месеци објавио тендере за 4.800 стамбених јединица на деловима Западне обале која би требало да припадну Палестини, као и да је увелико испланирана изградња још 8.000 стамбених јединица.

Нетанијаху је 24. априла суспендовао преговоре због тога што је Абасов покрет Фатах склопио пакт о формирању владе са ривалским исламистичким и екстремистичким Хамасом, те Нетанијахуова влада не жели да преговара са терористима који не признају Израел. Међутим, то није уверило свет да су Израелци посвећени томе да се дође до мира. Хамас јесте терористичка организација за САД, Израел и ЕУ, али је све очигледније да ће Нетанијаху морати да преговара са овим екстремистичким покретом. Додуше, то је његова власт већ чинила пре две године када је постигнуто примирје између Хамаса и израелске војске. Осим тога, и Хамас очигледно жели да се постепено пацификује баш као што је ПЛО Јасера Арафата некад била терористичка организација да би потом била преговарач и фактор мира. На неки начин у то уверава и Абас, који је представницима УН рекао да је Хамас прихватио услове међународних посредника, који се односе на ненасиље, признање Израела и прихватање претходних договора.

Стога је израелске влада у проблему како да спречи набујалу делегитимизацију земље. У тој ситуацији неће јој помоћи препоруке, попут оне коју је је дао коментатор „Џерузалем поста” Давид Вајнберг, да би сада требало да радио оно што је годинама радила – да управља конфликтом и настави да гради где год то одговара његовим стратешким интересима. То можда јесте унапредило њену позицију на терену али није довело до безбеднијег и мирнијег живота Јевреја. Даљим одлагањем мировног процеса само ће подстаћи сиромаштво, осећај безнађа и бес међу Палестинцима, што је идеално тло за стварање нових терористичких група. То сигурно није у интересу Израелаца.