Ljubavni trougao na raskršću istorije

Indija i britanska štampa se poslednjih nedelja – uoči 60. godišnjice britanskog povlačenja sa Potkontinenta i indijske nezavisnosti – bave jednom temom koja pokazuje ljudsku stranu visoke politike. Vezom između Nehrua, posle Mahatme Gandija najvažnijeg aktera borbe za slobodu i prvog premijera samostalne Indije, i Edvine Montbaten, supruge poslednjeg kolonijalnog upravitelja koji je imao titulu vicekralja.

Lord Luis Montbaten, aristokrata, praunuk kraljice Viktorije i rođački povezan sa gotovo svim evropskim dvorovima (uključujući tu i našeg kralja Aleksandra), u Indiju je stigao u martu 1947. Tadašnji premijer Etli mu je poverio samo jedan zadatak: da okonča "radž", kako je nazivana kolonijalna uprava, i britansko povlačenje učini što bezbolnijim.

Sa sobom je poveo i svoju poznatu suprugu Edvinu, ekstravagantnu i lepu bogatašicu sa kojom se oženio 1922. Uselili su se u palatu koja je sagrađena baš za vicekralja, kada je 1912. odlučeno da se prestonica iz Kalkute preseli u Delhi. Danas je to zdanje sa 350 soba zvanična rezidencija predsednika Indije.

U tim odajama se pre 60 godina, pored visoke politike koja je određivala tok istorije i sudbinu oko 400 miliona Indijaca, koliko ih je tada bilo, zbivala i velika romansa između glavnog indijskog pregovarača i supruge njegovog glavnog sagovornika.

Monbatenovi su i pre dolaska u Indiju bili poznati po "kompleksnom" bračnom aranžmanu: ona je već imala nekoliko vanbračnih, koje je njen suprug, koji je kao mornarički oficir često odsustvovao od kuće, stoički podnosio.

Lider Indijskog nacionalnog kongresa Džavaharlal Nehru, takođe aristokrata, bramin – pripadnik najviše kaste u indijskoj socijalnoj podeli, harizmatični intelektualac obrazovan na Kembridžu, u to vreme udovac, nije bio imun na šarm i ostale čari tada 45-godišnje vicerine, koja se po dolasku u Indiju posvećuje dobrotvornom radu i u vicekraljevoj palati priređuje česte prijeme za britansku i indijsku elitu.

Da je privlačnost bila obostrana, potvrdila je u svojoj memoarskoj knjizi upravo ćerka Monbatenovih, Pamela Hiks, koja je u to vreme bila tinejdžerka (17 godina) i neposredni svedok majčine bliskosti sa najvažnijim političkim sagovornikom svoga oca. Knjigu "Upamćena Indija" potpisuje i njena ćerka koja je dobila očekivano ime – Indija.

"Bila je to veoma duboka ljubav", kaže lejdi Pamela u razgovoru sa indijskim novinarom Karanom Taparom. "Duboka emotivna veza dve duše koje su se razumele, koje su umele da slušaju jedna drugu, da se nadopunjuju i međusobno teše."

Ali to je, po njoj, bila i ostala "ljubav starog kova" u kojoj emotivne strasti nisu prerasle u fizičke. Na direktno pitanje da li je to ipak, po logici stvari, moglo da bude i skrivana seksualna veza, ona odgovara: "Moja majka je već imala ljubavnike za koje je moj otac znao, pa je tako i ovo moglo da se zna, da je postojalo".

Koliko je veza bila jaka, potvrđuje i to što je Nehru, kad su Montbatenovi, u junu 1948, napustili Indiju, u svojim čestim posetama Londonu uvek nalazio vremena da se sretne i sa Edvinom. Uobičajio je da joj svakodnevno, na kraju državničkih poslova, u dva po ponoći, piše pismo. Kad je 1960. Edvinda iznenada preminula od srčanog udara, na indonežanskom ostrvu Borneo gde je opet bila u milosrdnoj misiji, pored njenog kreveta su bila upravo Nehruova pisma.

Pisama je bilo toliko da su ispunili nekoliko kofera. Lord Montbaten nije, međutim, želeo da ih pročita: zamolio je da to učini ćerka. Ona kaže da u njima nije našla ništa što bi ukazivalo da su obziri Nehrua i njene majke popustili. "On je bio veoma častan čovek – ne bi, sigurno, povredio mog oca koga je smatrao prijateljem.  Bio je to trougao u kome je postojalo međusobno razumevanje."

U jednom od tih pisama – porodica inače nije dozvolila da ih prouče istoričari – Nehru piše: " Iznenada sam shvatio da između nas postoji dublja povezanost, da nas je zbližila neka nekontrolisana sila".

Mlada istoričarka sa Oksforda Aleks von Tanzelman, autorka  knjige "Jedno indijsko leto", izuzetno pohvaljene analize procesa koji je doveo do indijske nezavisnosti, smatra međutim da je ova ljubav bila kompletna, dakle i fizička, ali ne navodi konkretne dokaze za to. Golicava enigma tako ostaje bez definitivnog odgovora.

A da li je ta veza, kakva god bila, uticala na tok istorije? Indijski istoričari u to ne veruju. Na pitanje da li će vlasti u Nju Delhiju možda zabraniti knjigu Montbatenove ćerke koja potvrđuje da je Nehru bio zaljubljen u vicerinu, odgovoreno je da su "knjige deo demokratske kulture", a da je ovakva literatura uvek "pisana sa mešavinom mašte i činjenica".