Elizabetin čitav vek

Sombor – Elizabeta  Hesner je 17. jula ove godine napunila ravno sto godina. Na nogama je i dobrog zdravlja iako je život, svih ovih godina, nije mazio. Ima svojih dvadeset zuba, kod lekara je bila pre pet godina kada je pala na stepeništu i povredila ruku i nogu i tek tada je dobila zdravstvenu legitimaciju i otvorila zdravstveni karton. Vidi bez naočara i kada čita i šije, nikada u svom domu nije imala televizor, frižider i radio, a od struje ima samo dve sijalice. U Beograd kod svojih najbližih ne ide ,,jer mi je i ovde dobro", kaže za naš list. Kod gazdarice kod koje  je živela i sa kojom se  godinama družila, gledala je televiziju  i bila u toplom domu. Danas je podstanar, a to je postala nakon što joj je vlast koja je došla posle rata konfiskovala kuću u kojoj je živela.
Još je na nogama, a tek od pre neku godinu koristi štap.

– Sama, idem u prodavnicu, sama ložim vatru u zimskom periodu, ponekad skuvam nešto, a sa muževljevom penzijom koju mi je ostavio od sedam hiljada dinara kupujem hleb i mleko i to je dovoljno za mene – kaže Elizabeta.

Komšije je zovu i Lisa, jer im je uvek kad god je to trebalo besplatno šila ili krpila nešto od odeće u kriznim vremenima. To već odavno ne radi, jer za mašinu koju ona ima odavno već nema delova. Voli da joj se ipak kaže da je njena šivaća mašina prelepa. Komšiluk je dolazio kod nje i po tome je bila poznata. Danas mašinu ne koristi, ali još  šije i krpi, ali za svoje potrebe i to iglom, sa kojom se i te kako dobro snalazi u ovim godinama.

Njene drugarice Kata Elem i Rozalija Grujić su još uvek tu, a žali za gazdaricom Mirom Ajduković, kod koje je stanovala i u čijem je  toplom domu bila, okružena pažnjom. Hvali sve svoje komšije u Ulici Petra Drapšina u Somboru koje joj obavezno daju prvo voće i povrće koje uberu iz svojih bašti.

Mnogi su joj predlagali da ode u dom staraca, ali ona o tome neće ni da čuje.

 – Prvo, meni to ne treba jer sam zdrava, a tamo se i ne pričaju vicevi, koje ja pričam a moje drugarice se smeju... Nemam ni para  a i ja nisam za tamo  – kaže Elizabeta.

Na stoti rođendan iznenadile su je njene drugarice koje su joj pripremile tortu i slavlje. Došli su i njeni iz Beograda, koji su kao i komšije doneli ponešto na poklon, sećanja radi.