Елизабетин читав век

Сомбор – Елизабета  Хеснер је 17. јула ове године напунила равно сто година. На ногама је и доброг здравља иако је живот, свих ових година, није мазио. Има својих двадесет зуба, код лекара је била пре пет година када је пала на степеништу и повредила руку и ногу и тек тада је добила здравствену легитимацију и отворила здравствени картон. Види без наочара и када чита и шије, никада у свом дому није имала телевизор, фрижидер и радио, а од струје има само две сијалице. У Београд код својих најближих не иде ,,јер ми је и овде добро", каже за наш лист. Код газдарице код које  је живела и са којом се  годинама дружила, гледала је телевизију  и била у топлом дому. Данас је подстанар, а то је постала након што јој је власт која је дошла после рата конфисковала кућу у којој је живела.
Још је на ногама, а тек од пре неку годину користи штап.

– Сама, идем у продавницу, сама ложим ватру у зимском периоду, понекад скувам нешто, а са мужевљевом пензијом коју ми је оставио од седам хиљада динара купујем хлеб и млеко и то је довољно за мене – каже Елизабета.

Комшије је зову и Лиса, јер им је увек кад год је то требало бесплатно шила или крпила нешто од одеће у кризним временима. То већ одавно не ради, јер за машину коју она има одавно већ нема делова. Воли да јој се ипак каже да је њена шиваћа машина прелепа. Комшилук је долазио код ње и по томе је била позната. Данас машину не користи, али још  шије и крпи, али за своје потребе и то иглом, са којом се и те како добро сналази у овим годинама.

Њене другарице Ката Елем и Розалија Грујић су још увек ту, а жали за газдарицом Миром Ајдуковић, код које је становала и у чијем је  топлом дому била, окружена пажњом. Хвали све своје комшије у Улици Петра Драпшина у Сомбору које јој обавезно дају прво воће и поврће које уберу из својих башти.

Многи су јој предлагали да оде у дом стараца, али она о томе неће ни да чује.

 – Прво, мени то не треба јер сам здрава, а тамо се и не причају вицеви, које ја причам а моје другарице се смеју... Немам ни пара  а и ја нисам за тамо  – каже Елизабета.

На стоти рођендан изненадиле су је њене другарице које су јој припремиле торту и славље. Дошли су и њени из Београда, који су као и комшије донели понешто на поклон, сећања ради.