Kad čelnici postanu huligani

Huliganstvo je zavladalo našim najtrofejnijim sportom. Košarkaška javnost za samo dva dana je doživela da dvojica nasilnika bace veliku senku na sve ono što su stvarale generacije uspešnih sportista.

Ali ovoga puta huligani nisu „bezbradi klinci željni dokazivanja na tribini”, kako ih romansirano krste nemaštoviti čelnici klubova, već dvojica sredovečnih muškaraca sa naočarima.

Za razliku od onih klinaca, dvojica huligana ne sede na tribinama dvorane već na čelnim mestima najtrofejnijih košarkaških klubova – Crvene zvezde i Partizana. Da, reč je o Nebojši Čoviću i Dušku Vujoševiću.

Za samo dva dana izazvali su dva ozbiljna incidenta. Prvo je Vujošević na utakmici Partizan – FMP davio jednog od svojih najboljih igrača, Bogdana Bogdanovića, da bi već sutradan Čović pretukao novinara Dejana Anđusa.

Njihova objašnjenja (Vujošević tvrdi da „vaspitanje igrača nije laka stvar”, dok Čović kaže da je na njegov račun izrečena „gomila laži“) gotovo da nisu ni vredna komentarisanja.

U čitavoj hronici skandala, jer ovo nisu prvi incidenti Vujoševića i Čovića, najviše brine to što se na svaki skandal odgovara čuđenjem, zgražanjem ili nemoćnim sleganjem ramena. Ko zna koliko je kazni platio Partizan zbog nesportskog ponašanja svog trenera u domaćim, regionalnim i evroligama jer trener „ne može da kontroliše“ temperament.

S druge strane, još je u sećanju nikad nerazjašnjen fizički incident između legende Zvezde Dragan Džajića i Čovića, kao i Čovićevi verbalni sukobi sa mnogim ličnostima iz sveta sporta, ali i novinarima koji prate ovu oblast, među kojima se izdvajaju oni sa novinarom Vladanom Tegeltijom sa SOS kanala.

Obojica „junaka” srpske košarke imaju impresivne biografije – Čović je bivši potpredsednik Vlade Srbije, gradonačelnik Beograda, kao i čelni čovek Košarkaškog saveza SR Jugoslavije.

Vujošević je jedan od najtrofejnijih trenera u Srbiji, bio je selektor reprezentacije, a jednom je čak proglašen i za najboljeg trenera Evrolige. Upravo te biografije, ugled i značaj tih ljudi, čine te incidente još težim i opasnijim po sport i srpsko društvo.

Trebalo bi se samo setiti „Utiska nedelje“ u kojem su obojica gostovali i gorkog ukusa koji je ostao u ustima mnogih gledalaca te emisije. Za to vreme mnogobrojne košarkaške legende, oni koji su svojevremeno doveli ovaj sport na krov sveta i Evrope, stoje po strani i nemoćno posmatraju seriju mučnih skandala.

Zašto ne dignu svoj glas protiv čelnika nasilnika koji fizičkim razračunavanjem unižavaju sport koji je decenijama u nama budio ponos? Da li košarkaške legende podržavaju Čovića i Vujoševića svojim ćutanjem?

Zašto, na kraju, ćuti vlast? Ili je možda najbolje da se sve zaboravi, u nadi da će čelnici naših najvećih klubova ubuduće kontrolisati bolje svoj bujni temperament. Pod uslovom da ih niko ne kritikuje.