U kuli za maštare

U pitomoj Mačvi, u selu Belotiću, slikar Milić Stanković, poznatiji po pseudonimu Milić od Mačve, na svojoj dedovini, podigao je 1968. godine kulu, „između naslona i stogova slame, pored pašnjaka i zelenih žita”. Nazvao je po svom ocu Radovanu, sa željom da to postane mesto radovanja, jer je i samo ime proisteklo iz reči rad, rado, radost.

„Radovan kula” je zanimljiva građevina, podignuta u duhu drevnih neimara, ali danas je poput nasukanog broda, polupanih prozora, otvorenih vrata koja na vetru avetinjski škripe… Šta se dogodilo sa zdanjem koje su svojevremeno posetili, pored mnogih drugih, i Sofija Loren i Kirk Daglas?

– Milić od Mačve je preminuo 2000. godine. Iza njega je ostalo nesređeno stanje između naslednika i tako je i danas. Nadamo se da će to uskoro biti rešeno, jer je plan da se u kuli uredi galerija i sve dovede u funkciju – kaže Darko Mašić, direktor Turističke organizacije Bogatića, i dodaje da je turistička organizacija pre dve godine obnovila paljenje lila (kore trešnjinog ili brezinog drveta), manifestaciju koju je Milić negovao duže od dvadeset godina, uoči Petrovdana, okupljajući decu i seljane.

– Kod Srba se do danas zadržao ovaj običaj, koji ima za cilj da podseti na vremena kada su vladari mnogobošci progonili i mučili hrišćane – objašnjava naš sagovornik.

„Lajaonica”s četiri strane sveta

Nadomak kule je kameni spomenik ocu Radovanu, a pored njega „lajaonica”, s četiri strane sveta (lajanje u smislu psovanja). Svako se može popeti i upućivati dobre ili loše misli na istok, zapad, sever i jug.

U uglovima porodičnog imanja posađena su stabla jasenova, okolo orasi, šljive, kruške, jabuke, dunje... Kažu da je Milić od oca saznao da je na tom mestu u prošlom veku bila stara kuća jednog od njegovih stričeva – Ignjata, koji se bavio alhemijom. Veoma stare kruške, kajsije i jabuke govorile su o nekadašnjem dobrom domaćinu i kalemaru, koji je na jednom stablu imao i po nekoliko sorti „voćije” (voćaka).

Planirao je 34-godišnji Stanković da u kuli, tačnije, u ateljeu, boravi svake godine po tri meseca. Želeo je da „Radovan kula” bude i utočište samoukim umetnicima iz Mačve, koji se do tada nisu mogli pohvaliti nekom većom i trajnijom društvenom podrškom.

Prema Milićevom pravilniku, „član Mačvanske umetničke škole može postati svaki slikar, vajar, grafičar, pesnik i muzičar koji je izabrao za svoju putanju fantastiku, san i maštu, narodnim izrazom rečeno: snohvaticu. On mora budan da sanja, da jezdi na utvi zlatokriloj, da zna za red: kako se mleko i vino ne može piti zajedno. Da se bori protiv lokalizma opštinskog, uskogrudosti pojedinaca, kokošijih prsiju i kokošijeg slepila, provlačeći ideje internacionalizma. Svaki pozitivni nacionalizam doprinosi stvaranju internacionalizma (po Marksu), a to podrazumeva – u našim uslovima – u Srba: negovanje tradicije, poštovanje roditelja, negovanje ljubavi prema Istoriji, Filozofiji i Prirodi, čuvanje ambijenta iz kojeg je član ponikao; čuvanje plotova, obala, lugova, gajeva, zabrana, naslana, ambara, čardaka i mečara. Svaki u svome dvorištu to da ima. Ako nema, da nabavi od onih koji nisu članovi Škole. Jedino će tako da sačuva ono što valja, na čemu su naši praoci odgajani bili”.

Šta bi slikar rekao

Mnogim „nezbrinutim” slikarima i pesnicima Milić je otvorio vrata svoje škole, pamteći kako je on sam uspeo da se afirmiše.

– Četvrtkom je u Bogatiću pazarni dan. Kada je Milić počinjao da slika, da bi nekako privukao pažnju ljudi, odlučio je da svoje slike pokači po tarabama, pa je govorio: „E, vala, kad vodiš kravu ili konja na prodaju, ima da vidiš i sliku!” To je bila njegova prva izložba. Potom su se nizale… još jedna posle završene Akademije likovnih umetnosti u Beogradu 1959. godine, pa u inostranstvu, 1964. u Ženevi… Bio je slikar, vajar, arhitekta i pesnik, i po tome je posebno zanimljiv. Kroz svoje slikarstvo beležio je istoriju svoga zavičaja i srpskog naroda. Umetnikova inspiracija bili su balvani, užarene lopte, sante leda… Slike su mu bile ispunjene detaljima: demonima, noćnim pticama, džinovskim satovima, kulama, crkvama, plotovima… Kao bivši, doduše nesvršeni student arhitekture bio je jedan od najboljih poznavalaca perspektive u slikarstvu – priča s neskrivenim ponosom o svom zemljaku Slobodanka Vučković, novinarka u penziji.

Gradu Kruševcu Milić od Mačve je ostavio oko 130 slika, uglavnom ulja na platnu, uz nekoliko akvarela i grafika. A svom rodnom Bogatiću samo dve, tako što je oslikao zid u pošti i hotelu.

– Ideja za sliku rođena je iz Milićeve želje da ostavi nešto vredno zavičaju. Milić je često govorio kako ambijent opredeljuje ponašanje ljudi i zato se u svetu u bankama, poštama i hotelima nalaze vredna umetnička dela. Izrada slike u pošti trajala je gotovo mesec dana. Prethodno gletovan zid umetnik je više puta premazivao (sa petnaest litara mleka!) radi povezivanja boja. Ostalo je bio dar njegove nebeske kičice – kaže Mišić.

Freska „Metamorfoza Mačve na Bitvi” nastala je 1968. na centralnom zidu tadašnjeg hotela u Bogatiću. U uglu slike su stihovi seljaka pesnika Bore Simića iz Glušaca:

„Vatra budi košulju dana
Razapeta je radost u senci jorgovana
Jablani mladosti broje vetrove
U sokaku opijenosti naše Bitve”.
Zanimljivo je da sadašnji vlasnik hotela u svoj prospekt nije stavio ono najvrednije što u restoranu ima – Milićevu fresku!

Napuštamo Bogatić, pitajući se šta bi slavni slikar rekao da vidi svoju „Radovan kulu” i slike u pošti i hotelu. Svojevremeno je obećao da će se vratiti za 200 godina – bilo bi ružno da ponovo gradi svoj dvor.