Razorna moć zabluda

Na du­bljem ni­vou za­pra­vo je sve­jed­no ko­ji je po­je­di­na­čan do­ga­đaj do­veo do Ve­li­kog ra­ta ko­ji je uni­štio ili osla­bio sve evrop­ske ve­li­ke si­le. Pra­vo pi­ta­nje je ka­ko su vo­đe ze­ma­lja ko­je su se­be sma­tra­le sve­ti­o­ni­ci­ma ci­vi­li­za­ci­je, na­pret­ka, ko­ji su tvr­di­li da im je cilj sta­bil­nost i mir u sve­tu, gur­nu­li ceo svet a i svo­je ze­mlje u sa­mo­u­bi­lač­ki po­du­hvat, naj­stra­šni­ji ko­ji je svet do ta­da vi­deo. Svi pri­ka­zi ina­če pro­ble­ma­tič­ne knji­ge Kri­sto­fe­ra Klar­ka  Me­se­ča­ri ci­ti­ra­ju njen efekt­ni za­vr­še­tak: Uče­sni­ci de­ša­va­nja 1914. bi­li su me­se­ča­ri, bud­ni, ali ne­vi­de­ći, op­sed­nu­ti sno­vi­ma, ali sle­pi za svu stvar­nost uža­sa ko­ji su se spre­ma­li da do­ne­su na ovaj svet. Ra­to­vi se ni­ka­da ne od­vi­ja­ju ka­ko su za­mi­šlje­ni. Ra­to­vi su uvek, re­kao je Lin­koln, za­pa­nju­ju­ći.

Da stva­ri bu­du go­re, u tom od­luč­nom tre­nut­ku evrop­ske isto­ri­je, ve­li­ke si­le vo­de ma­li lju­di. Ne­ma vi­še Bi­zmar­ka, Di­zra­e­li­ja, Gled­sto­na... Bi­zmark je na pri­mer sma­trao da Ne­mač­ka mo­ra da odr­ži mir u Evro­pi i da po­mir­lji­vo­šću spre­ča­va „ko­šmar­nu ko­a­li­ci­ju pro­tiv Ne­mač­ke”. Ukla­nja­njem Bi­zmar­ka, Ne­mač­ku su pre­u­ze­li am­bi­ci­o­zni lju­di bez do­volj­no dr­žav­nič­kog is­ku­stva, ali sa ve­li­kim im­pe­ri­jal­nim sno­vi­ma. Pred­vo­đe­ni su ne­sta­bil­nim, po ne­kim mi­šlje­nji­ma lu­dim, kaj­ze­rom Vil­hel­mom Dru­gim. Ru­si­ju pred­vo­di ne mno­go spo­sob­ni­ji Kaj­ze­rov ro­đak, Ni­ko­laj Dru­gi, ko­ji je ob­u­sta­vio re­for­me Sto­li­pi­na i Vi­tea, i okru­žio se de­sni­čar­skim eks­tre­mi­sti­ma. Ni dru­ge ve­le­si­le ne­ma­ju na če­lu ve­li­ke dr­žav­ni­ke. U tom smi­slu, Sr­bi­ja je sa Ba­jom Pa­ši­ćem bi­la po­zi­ti­van iz­u­ze­tak.

U sva­kom slu­ča­ju, no­va ne­mač­ka eli­ta, ko­ju je naj­ve­ći kri­ti­čar ne­mač­ke po­li­ti­ke tog vre­me­na isto­ri­čar Fric Fi­šer na­zvao sa­ve­zom vi­so­kih pe­ći i vi­te­škog po­se­da, us­pe­la je da to­li­ko upla­ši Ve­li­ku Bri­ta­ni­ju da je ova ze­mlja na­pu­sti­la svo­ju „sjaj­nu izo­la­ci­ju”, sa­vla­da­la svoj op­se­siv­ni strah od Ru­si­je i pri­šla ru­sko-fran­cu­skom sa­ve­zu.
Austro­u­gar­ska je da­la svoj pr­vi pri­log spi­sku sa­mo­u­ni­šta­va­ju­ćih za­blu­da ti­me što je anek­ti­ra­la Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu. Osim što je po­ve­ća­la broj Ju­žnih Slo­ve­na u svo­joj dr­ža­vi, uz to i ve­o­ma ne­za­do­volj­nih svo­jim po­lo­ža­jem, ona je po­ni­zi­la Ru­si­ju, ko­ja ni­je mo­gla da is­tr­pi sle­de­će ta­kvo po­ni­že­nje 1914. go­di­ne.

Sve ve­li­ke si­le tog vre­me­na su op­sed­nu­te uti­skom. Ka­ko Ki­sin­džer ka­že, sve njih je ob­u­zeo pa­ni­čan strah da bi zbog po­mir­lji­vog sta­va de­lo­va­le sla­bo i ne­po­u­zda­no. On­da bi sa­ve­zni­ci mo­gli da ih na­pu­ste, pa bi osta­li da se sa­mi no­se sa ne­pri­ja­telj­skom ko­a­li­ci­jom. Dru­gu ne­vo­lju je Ki­sin­džer vi­deo u svo­je­vr­snoj igri ble­fi­ra­nja ko­ju su sve si­le ta­da igra­le. Tu igru Ame­ri­kan­ci zo­vu „pi­li­ći” i igra se ta­ko što se dva auto­mo­bi­la za­le­ću je­dan u dru­gi, dok se je­dan ne upla­ši i ne skre­ne. Ova igra se od­vi­ja­la ne­ko­li­ko pu­ta pre Pr­vog svet­skog ra­ta (Ma­ro­ko, Li­bi­ja, Per­si­ja, Anek­si­ja BiH, Bal­kan­ski ra­to­vi) i sva­ki put je ne­ko po­pu­stio. Po­što je su­dar sva­ki put iz­beg­nut, igra­či su za­bo­ra­vi­li ko­li­ko je ova igra opa­sna.

Za­pra­vo, svi su za­bo­ra­vi­li ko­li­ko je rat stra­šan. Sa­mo su Bal­kan­ci ma­sov­no ose­ti­li stra­ho­te mo­der­nog ra­ta. U Evro­pi, pi­še Hob­sba­um, od 1871. go­di­ne ni­je bi­lo ra­ta u ko­me je voj­nik ne­ke za­pad­ne si­le pu­cao na voj­ni­ka dru­ge za­pad­ne si­le. Bi­lo je ra­to­va u ko­lo­ni­ja­ma, ili na ju­gu ru­ske ca­re­vi­ne, ali oni su vo­đe­ni sa ne­jed­na­kim pro­tiv­ni­ci­ma, pa su sko­ro uvek bi­li tri­jum­fal­ne po­be­de evrop­skih si­la. Ta­ko je u bi­ci kod Om­dur­ma­na u Su­da­nu po­gi­nu­lo 47 Bri­ta­na­ca i 10.000 isla­mi­stič­kih bo­ra­ca na pro­tiv­nič­koj stra­ni.

Po­be­da Ja­pa­na 1905. go­di­ne bi­la je pr­va po­be­da ostat­ka sve­ta nad Evro­plja­ni­ma. Ni­ko se u Evro­pi ni­je se­ćao stra­ho­ta Krim­skog ra­ta, a ame­rič­ki gra­đan­ski rat u ko­me su se po­ja­vi­la ne­ka mo­der­na oruž­ja kao mi­tra­ljez, ni­je bio do­volj­no za­pa­žen. Rat se ne sma­tra stra­šnim, deo stva­ra­la­ca ga čak pri­želj­ku­je. Džordž Ber­nard Šo pi­še u jed­nom pi­smu 1902. go­di­ne: „Ni­je iz­ve­sno da će že­na iz­gu­bi­ti si­na ako ode na front; u stva­ri, rud­ni­ci i že­le­znič­ke ra­di­o­ni­ce su opa­sni­ja me­sta od voj­nič­kog lo­go­ra”. I za­i­sta, vi­še je lju­di gi­nu­lo u rud­ni­ci­ma ne­go u ko­lo­ni­jal­nim ra­to­vi­ma, sa iz­u­zet­kom bur­skih ra­to­va u Ju­žnoj Afri­ci. Ni­če pred­vi­đa i po­zdra­vlja bu­du­ći rat u Vo­lji za moć,  rat ko­ji će re­ći „da”  var­va­ri­nu i di­vljoj ži­vo­ti­nji u na­ma.

Ma­ri­ne­ti pi­še 1909. go­di­ne da će ita­li­jan­ski fu­tu­ri­sti ve­li­ča­ti rat, „tu je­di­nu hi­gi­je­nu sve­ta... div­ne ide­je za ko­je vre­di umre­ti i pre­zir pre­ma že­na­ma”. Čak je i Šer­lok Holms, u svo­joj po­sled­njoj avan­tu­ri („Nje­gov po­sled­nji na­klon”), re­kao Vot­so­nu da će olu­ja ko­ja se spre­ma raš­či­sti­ti pro­stor za či­sti­ju, bo­lju, sna­žni­ju ze­mlju.

Sva­ko je imao svo­ja oče­ki­va­nja od ra­ta, a sva su bi­la za­blu­de. Nem­ci su oče­ki­va­li da se po­no­vi fran­cu­sko-pru­ski rat, što zna­či da br­zo za­u­zmu Pa­riz. Raz­li­ka je bi­la u to­me što bi se u no­vom ra­tu od­mah okre­nu­li na Is­tok, i ko­ri­šće­njem nad­moć­ne ne­mač­ke že­le­zni­ce i rat­ne teh­no­lo­gi­je po­ra­zi­li Ru­si­ju, pre ne­go što ona stig­ne da ras­po­re­di svo­je ogrom­ne, ali tro­me sna­ge. Fran­cu­zi su ve­ro­va­li, da će uz po­moć Bri­ta­na­ca, iz­be­ći 1870. Bri­tan­ci su mi­sli­li da će rat bi­ti mo­der­ni­zo­va­na ver­zi­ja ra­ta sa Na­po­le­o­nom 1814. Austro­u­gar­ska je sma­tra­la da će sa šest kor­pu­sa za če­ti­ri ne­de­lje za­u­ze­ti ce­lu Sr­bi­ju. Svi su bi­li uve­re­ni da će se rat za­vr­ši­ti do Bo­ži­ća.

Sva oče­ki­va­nja su se po­ka­za­la kao za­blu­de. Br­zo­met­na ar­ti­lje­ri­ja i mi­tra­lje­zi su ubi­ja­li na de­se­ti­ne hi­lja­da lju­di po da­nu po­je­di­nač­ne bit­ke. Evrop­ske si­le su ih vi­de­le u dej­stvu po Afri­kan­ci­ma i Azi­ja­ti­ma, ali su pre­vi­de­li ka­ko iz­gle­da ka­da i ne­pri­ja­telj ras­po­la­že istim ta­kvim ubi­lač­kim ma­ši­na­ma. Ogrom­ne flo­te gra­đe­ne za ep­ske bit­ke na mo­ru bi­le su blo­ki­ra­ne mi­na­ma, tor­pe­di­ma i pod­mor­ni­ca­ma. Tre­ba­lo je da pad­nu sto­ti­ne hi­lja­da voj­ni­ka da se na­pu­sti sta­rin­ski na­čin ju­ri­ša­nja u us­prav­nom ho­du i u ure­đe­nim re­do­vi­ma. Do­bra ilu­stra­ci­ja ka­ko be­smi­sle­no iz­gle­da sta­rin­ski ju­riš u no­vom ra­tu je kraj fil­ma Ga­li­po­lje.  Iz­gle­da da su srp­ski voj­ni­ci pre dru­gih na­u­či­li teh­ni­ku kre­ta­nja u sit­nim sko­ko­vi­ma i za­le­ga­nja, pri­me­re­nu mi­tra­lje­skoj bor­bi.

Sr­bi su bi­li me­đu ret­kim na­ro­di­ma ko­ji su do­če­ka­li rat bez odu­še­vlje­nja. Eufo­ri­ja je za­hva­ti­la i one ko­ji bi mo­ra­li da bu­du pro­tiv ra­ta. Čak je i ogrom­na ne­mač­ka so­ci­jal­de­mo­kra­ti­ja pod­le­gla šo­vi­ni­stič­kom ras­po­lo­že­nju, za raz­li­ku od srp­skih so­ci­ja­li­sta. Uosta­lom, ne­ma srp­skog po­li­ti­ča­ra ko­ji je za rat u le­to 1914. Pro­tiv­no pred­ra­su­da­ma, Sr­bi­ja je bi­la oaza ra­ci­o­nal­no­sti i opre­za u rat­nom hi­ste­ri­jom za­hva­će­noj Evro­pi.