Srbija zastarelih sindikata

Da bi socijalni dijalog uopšte bio moguć, neophodno je da socijalni partneri imaju legalitet i legitimitet, što u Srbiji sada nije slučaj.

Kad je reč o Uniji poslodavaca, ona se, ne sporeći njen formalni legalitet i legitimitet, faktički nalazi u igri pokvarenih telefona. Naime, Unija okuplja privatne poslodavce, pretežno iz malih i srednjih preduzeća, a na drugoj strani se kao pregovarač pojavljuju pretežno sindikati zaposlenih u javnim službama, koje zastupaju sindikalne centrale SSSS i UGS „Nezavisnost”.

Kad je reč o reprezentativnosti sindikata, situacija je još nepovoljnija. Naime, sada jedan od formalno reprezentativnih sindikata, UGS „Nezavisnost”, nije reprezentativan, jer nema potrebnih 180.000 članova, dok se Konfederacija slobodnih sindikata, koja ima rešenje o reprezentativnosti, isključuje iz rada Socijalno-ekonomskog saveta, što je samo jedna od potvrda nastojanja SSSS i UGS „Nezavisnost” da u socijalnom dijalogu zadrže monopolsku poziciju.

Međutim, mnogo važniji problem su kriterijumi i procedura za utvrđivanje reprezentativnosti sindikata. O tome postoje jasni stavovi Međunarodne organizacije rada, koje akteri socijalnog dijaloga iz nekih njima znanih razloga nisu uvažili. Pre svega, potrebno je revidirati statističke podatke o broju zaposlenih, koji služe kao osnova za utvrđivanje reprezentativnosti, jer su se bitno promenili i broj i struktura zaposlenih. Takođe, dosadašnji način utvrđivanja broja članova pojedinih sindikata putem pristupnica treba ukinuti, jer se često se pretvarao u međusobno optuživanje konkurentnih sindikata o tome ko je kome i koliko članova „ukrao”, ko ima duple pristupnice i sl. Umesto toga, treba primeniti kriterijum koji koriste zemlje sa mnogo dužom i uspešnijom sindikalnom tradicijom: broj uplaćenih članarina. To bi, uveren sam, doprinelo i boljoj kontroli finansija sindikata i jačanju njihove demokratske organizacije. To podrazumeva da se sindikati ubuduće registruju u Agenciji za privredne registre, a ne u Ministarstvu rada.

Konačno, neophodne su promene u Pravilniku o upisu sindikata u registar. Ovaj propis sada obavezuje svaku organizaciju sindikata u preduzeću-ustanovi da se upiše u registar, da ima svoj žiro račun, pečat, a to je jedan od izvora atomizacije sindikalnog pokreta. I suprotno je Konvenciji 87 MOP, koja poslodavcima i državi izričito zabranjuje da se mešaju u unutrašnju organizaciju i način rada sindikata.

U tom kontekstu, neprihvatljiv je zahtev sindikata za uspostavljanje produženog dejstva kolektivnih ugovora. Osnovna znanja iz ove oblasti govore da se produženo dejstvo kolektivnih ugovora može uvesti samo u slučaju vanrednih okolnosti – društvenih kriza, elementarnih nepogoda i drugih vanrednih situacija. Reč je o tome da je institut produženog dejstva kolektivnog ugovora u suprotnosti sa osnovnim principima kolektivnog pregovaranja, a to su sloboda organizovanja radnika i poslodavaca, dobrovoljnost, autonomija volje, i načelo bona fide, tj. dobre vere među pregovaračima, koja ovde gotovo da i ne postoji. Iza tog zahteva, koji nije nov, krije se mala društvena moć međusobno suprotstavljenih sindikata, koji su se pokazali kao jedan od najkonzervativnijih delova društva, nespremnih da svoju organizaciju, ciljeve i način rada prilagode novim društvenim okolnostima.

Profesor Megatrend univerziteta