Sindikalci i tabloidi

Sindikalni protest završen je bez krvi, a temelji države ostali su stabilni taman onoliko koliko su bili i pre okupljanja nekoliko hiljada pripadnika radničke klase juče u centru Beograda. Ovako bi možda valjalo započeti izveštaj namenjen onima koje je savladao strah da će sindikalna „banda” u sadejstvu sa jednim opozicionim liderom u udruženom rušilačkom poduhvatu na ulicama Beograda, a i šire, primeniti „grčki scenario”, čije će razmere biti takve da će srušiti Vladu Srbije.

Treba li naglasiti da su ovakve najave mogli da vide samo čitaoci pojedinih beogradskih tabloida, istovremeno brifovani višednevnim napisima o navodnom lopovluku, nezajažljivosti, rasipništvu i drugim nepodopštinama prvenstveno Ljubisava Orbovića, onda i Branislava Čanka, pa i Bojana Pajtića, koji im je jedini javno pružio podršku? Ostalima je verovatno dovoljno i zvanično saopštenje MUP-a da je sve proteklo bez narušavanja javnog reda i mira.

Od ponedeljka do juče tri tabloidna lista priredili su nekolicini ljudi „toplog zeca”: „Ljubisav Orbović, sindikalac koji se baš debelo naplatio – Brani radnike, a mesečno zaradi 500.000 dinara”, „Pakleni plan za izazivanje haosa u Srbiji – Banda ruši državu – Čanak, Orbović i Pajtić dogovorili se da uz Zakon o radu sruše i vlast u Srbiji”, „Prostakluk ostaje prostakluk: kome je Orbović pokazao srednji prst”, „Bruka – sindikalni tajkun prima osam radničkih zarada – Orbović: Šta vas briga kolika mi je plata?!”

Da ovde najčešće pominjani Orbović, blago rečeno, ne voli da govori o svojim prihodima, „Politika” se uverila još 2011. godine i o tome tad pisala. U „Temi nedelje” o moći i nemoći sindikata, Orboviću smo postavili ista pitanja kao i Čanku i Ranki Savić (ASNS), ali je on smatrao „krajnje neumesnim, tendencioznim i vrlo ružnim da za 1. maj tražimo od njega da daje podatke o svojoj imovini”. Iznerviran time, odbio je da odgovori i na ostala pitanja.

Od njega, dakle, ni sada ništa posebno novo, ali pre tri godine to nije bilo dovoljno da u SSSS neko dovede njegovu poziciju u pitanje. Možda će sada, posle ove tabloidne paljbe po njemu, biti drugačije, ali nema ni sumnje da će, upravo zbog toga, za neke ovaj sindikalni vođa dobiti oreol žrtve.

Pitanje imovine ili standarda sindikalnih lidera, posebno u zemlji u kojoj su radnici na granici egzistencije, sasvim je legitimno i logično u svakoj demokratskoj zemlji. Ali ostavlja mučan utisak kada se to pitanje pojavi na naslovnim stranama tabloida čim su se lideri sindikata usprotivili novom zakonu o radu.

Teško je poverovati da je ljubav tabloida prema ovom propisu toliko snažna da su sa naslovnih strana, iznenada, proterali estradne pevačice i šefove mafije kako bi se posvetili sindikalnim liderima. A bilo bi opasno ako je to postao metod borbe tvoraca zakona, to jest vlasti, koji treba da očekuju svi koji joj se zbog nečega usprotive.