Синдикалци и таблоиди

Синдикални протест завршен је без крви, а темељи државе остали су стабилни таман онолико колико су били и пре окупљања неколико хиљада припадника радничке класе јуче у центру Београда. Овако би можда ваљало започети извештај намењен онима које је савладао страх да ће синдикална „банда” у садејству са једним опозиционим лидером у удруженом рушилачком подухвату на улицама Београда, а и шире, применити „грчки сценарио”, чије ће размере бити такве да ће срушити Владу Србије.

Треба ли нагласити да су овакве најаве могли да виде само читаоци појединих београдских таблоида, истовремено брифовани вишедневним написима о наводном лоповлуку, незајажљивости, расипништву и другим неподопштинама првенствено Љубисава Орбовића, онда и Бранислава Чанка, па и Бојана Пајтића, који им је једини јавно пружио подршку? Осталима је вероватно довољно и званично саопштење МУП-а да је све протекло без нарушавања јавног реда и мира.

Од понедељка до јуче три таблоидна листа приредили су неколицини људи „топлог зеца”: „Љубисав Орбовић, синдикалац који се баш дебело наплатио – Брани раднике, а месечно заради 500.000 динара”, „Паклени план за изазивање хаоса у Србији – Банда руши државу – Чанак, Орбовић и Пајтић договорили се да уз Закон о раду сруше и власт у Србији”, „Простаклук остаје простаклук: коме је Орбовић показао средњи прст”, „Брука – синдикални тајкун прима осам радничких зарада – Орбовић: Шта вас брига колика ми је плата?!”

Да овде најчешће помињани Орбовић, благо речено, не воли да говори о својим приходима, „Политика” се уверила још 2011. године и о томе тад писала. У „Теми недеље” о моћи и немоћи синдиката, Орбовићу смо поставили иста питања као и Чанку и Ранки Савић (АСНС), али је он сматрао „крајње неумесним, тенденциозним и врло ружним да за 1. мај тражимо од њега да даје податке о својој имовини”. Изнервиран тиме, одбио је да одговори и на остала питања.

Од њега, дакле, ни сада ништа посебно ново, али пре три године то није било довољно да у СССС неко доведе његову позицију у питање. Можда ће сада, после ове таблоидне паљбе по њему, бити другачије, али нема ни сумње да ће, управо због тога, за неке овај синдикални вођа добити ореол жртве.

Питање имовине или стандарда синдикалних лидера, посебно у земљи у којој су радници на граници егзистенције, сасвим је легитимно и логично у свакој демократској земљи. Али оставља мучан утисак када се то питање појави на насловним странама таблоида чим су се лидери синдиката успротивили новом закону о раду.

Тешко је поверовати да је љубав таблоида према овом пропису толико снажна да су са насловних страна, изненада, протерали естрадне певачице и шефове мафије како би се посветили синдикалним лидерима. А било би опасно ако је то постао метод борбе твораца закона, то јест власти, који треба да очекују сви који јој се због нечега успротиве.