Žensko pitanje udaljava anglikance i pravoslavce

Sa uznemirenošću i razočaranjem Moskovska patrijaršija primila je k znanju vest da je Anglikanska crkva uvela u svoj episkopat žene. „Ovaj čin je u suprotnosti sa stoletnim crkvenim predanjem”, podseća se u saopštenju.

Ne postoje episkopice – izričit je stav oko kojeg nema rasprave s pravoslavnom jerarhijom, kao ni s katoličkom. Ona može biti monahinja, teolog, veroučiteljica, duhovna mati, ali ne i arhijerej, pa ni sveštenica. Da li je to diskriminacija?

Nije, odgovaraju uvek isto na ovo pitanje pravoslavni teolozi. To je ne samo drevna praksa, već i stvar kanona. Hristos je na Tajnoj večeri imao uz sebe apostole i tada je ustanovio svetu tajnu pričešća govoreći im: „Ovo činite u moj spomen”, objašnjava protojerej-stavrofor Dimitrije Kalezić, profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u penziji.

– Zar nisu polovi izjednačeni? Zar se ne proslavljaju žene svetiteljke? Očigledno da su u pitanju neke druge tendencije i politizacija ne samo crkve kao institucije nego i duhovnosti. Najotmenija i najduhovnija dama srednjeg veka bila je naša Jefimija koja je bila vaspitač dece kneza Lazara. I nije bilo vaspitanijeg i obrazovanijeg dvora u srednjem veku od dvora cara Lazara, a to je bio njen posao. Značajnu je ulogu ostvarila a nije bila sveštenik, već monahinja – kaže protojerej-stavrofor Dimitrije Kalezić.

– Svaki čovek je ikona Božija, odnosno svi ljudi su bogolika bića, a ne samo pojedini – poput vladara, velmoža, slobodnih, bogatih... Ovaj temeljni biblijski stav suštinski isključuje mogućnost svake diskriminacije, uključujući, naravno, i diskriminaciju žena, ističe protojerej-stavrofor Zoran Krstić, profesor Bogoslovskog fakulteta u Kragujevcu.

– Nije tačna tvrdnja da žene nisu bile niti mogu biti klirici, odnosno rukopoložene. Predanje sveštenih kanona, liturgijsko predanje, a i faktičko stanje u pojedinim, istina retkim, pomesnim pravoslavnim crkvama nam govori da đakonise jesu bile članice klira, što podrazumeva rukopoloženje, odnosno sveštenosluženje. Kakav je bio sadržaj njihove službe je sporno pitanje, ali pitanje o kome postoji opširna i ozbiljna literatura, pa i na srpskom jeziku – napominje Krstić.

Ono što žene nikada nisu bile je služba prvog, odnosno služba predstojatelja, tj. episkopa i po blagoslovu prezvitera, napominje naš sagovornik i objašnjava razloge za to.

Iako do nekih reformi kakve traže zagovornici jednakosti polova verovatno nikad neće doći, mesto žene u Pravoslavnoj crkvi, ipak, počinje da se menja. U Grčkoj pravoslavnoj crkvi, ali i u nekim drugim pomesnim pravoslavnim crkvama, razmatra se pitanje vraćanja đakonisa. Mnogi, međutim, ne vide u tome uvođenje ženskog sveštenstva, već napominju da bi one više preuzele ulogu crkvenjaka.

U našem dobu, predstojavanje nekom hrišćanskom crkvom od strane žene bilo je kratko i završilo se neslavno. Margot Kesman, poglavarka Nemačke evangelističke crkve, posle samo četiri meseca uhvaćena je kako vozi u pijanom stanju. Zbog toga je odlučila da se povuče s te pozicije. Na muški komentar „eto zašto žena ne treba da bude episkop” stiže ženski odgovor „a da li je ispravnije i više hrišćanski da crkveni poglavari i arhijereji uprkos daleko težim optužbama od ove zadrže svoj tron i prećute grehe zbog kojih bi u najmanju ruku trebalo da skinu obeležja crkvenog dostojanstva”.