Invalidi se plaše privatizacije

Kra­gu­je­vac – Sva­ka so­ci­jal­no od­go­vor­na dr­ža­va bi tre­ba­lo da bri­ne o ugro­že­nim dru­štve­nim gru­pa­ma. O oso­ba­ma sa in­va­li­di­te­tom, sva­ka­ko. Za­kon o pro­fe­si­o­nal­noj re­ha­bi­li­ta­ci­ji i za­po­šlja­va­nju ta­kvih oso­ba kod nas je do­net pre če­ti­ri go­di­ne, s ci­ljem da se ova mar­gi­na­li­zo­va­na dru­štve­na gru­pa uklju­či, ka­ko se to ko­lo­kvi­jal­no ka­že, u nor­mal­ne to­ko­ve ži­vo­ta. Da ne bu­de vi­še skraj­nu­ta i dis­kri­mi­ni­sa­na. Ko­li­ko se u to­me us­pe­lo?

U Kra­gu­jev­cu, gra­du sa oko 1. 700 ne­za­po­sle­nih oso­ba sa in­va­li­di­te­tom, vi­de se po­ma­ci, ali oni, oči­to, ni­su do­volj­ni da bi se mo­glo re­ći ka­ko su svi pro­ble­mi ot­klo­nje­ni.  

Za­po­šlja­va­nje oso­ba sa in­va­li­di­te­tom je po­ve­ća­no, ne to­li­ko u za­štit­nim ra­di­o­ni­ca­ma, ko­li­ko u otvo­re­noj pri­vre­di, stan­dard­nim fir­ma­ma za ko­je va­že op­šti uslo­vi za­po­šlja­va­nja. Vla­sni­ci su, vre­me­nom, shva­ti­li da to „ne bo­li“, da mo­že da bu­de čak i ko­ri­sno. Uko­li­ko is­po­štu­ju za­kon i, shod­no ve­li­či­ni fir­me, za­po­sle ade­kva­tan broj ta­kvih oso­ba, ne­će pla­ća­ti „ka­zne­ni“ po­rez na pla­te od tri od­sto. Ima, na­rav­no, i pro­ble­ma.

Ne­ki po­ku­ša­va­ju da iz­i­gra­ju za­kon, a usled broj­nih, uglav­nom ozbilj­ni­jih po­slov­nih pre­kr­ša­ja, nad­le­žne in­spek­ci­je če­sto ne sti­žu da pre­kon­tro­li­šu da li su oso­be sa in­va­li­di­te­tom za­i­sta za­po­sle­ne u fir­mi ko­ja je sa nji­ma pot­pi­sa­la ugo­vor o ra­du. Ko­li­ko dr­ža­va gu­bi zbog tih ma­hi­na­ci­ja, te­ško je re­ći – ka­že Bran­ko Ve­ljo­vić, di­rek­tor za­štit­ne ra­di­o­ni­ce „Za­sta­va in­pro”.

U ovom pred­u­ze­ću, od ukup­no 330 rad­ni­ka, njih 230 su oso­be sa in­va­li­di­te­tom. Sa ta­kvom struk­tu­rom za­po­sle­nih, „Za­sta­va in­pro“ ostva­ru­je go­di­šnji iz­voz od oko 4,5 mi­li­o­na evra. Auto­mo­bil­ske pri­ko­li­ce ove za­štit­ne ra­di­o­ni­ce, ko­ja po­slu­je u okvi­ru gru­pe „Za­sta­va vo­zi­la“, naj­vi­še ku­pu­ju Fran­cu­zi i Ru­si. Me­đu­tim, po do­no­še­nju no­vog za­ko­na o pri­va­ti­za­ci­ji, sud­bi­na jed­ne od naj­u­spe­šni­jih kra­gu­je­vač­kih fir­mi po­sta­la je kraj­nje ne­iz­ve­sna.

– Ni­sam pro­tiv pri­va­ti­za­ci­je, ali ko će da nas ku­pi bez imo­vi­ne. Svo­ju fa­bri­ku smo, svo­je­vre­me­no, ustu­pi­li „Fi­ja­tu“, jer je to dr­ža­va tra­ži­la od nas, a ume­sto no­vih po­go­na do­bi­li smo ha­le voj­ne fa­bri­ke, ko­ja sa­da tra­ži da ih vra­ti­mo. Za­klju­čak vla­de po ko­me „Za­sta­va in­pro“ tre­ba da po­sta­ne dr­žav­na fir­ma, usvo­jen fe­bru­a­ra 2010, još ni­je spro­ve­den u de­lo. Ima­ju­ći u vi­du od­red­be no­vog za­ko­na o pri­va­ti­za­ci­ji, bo­jim se da bi­smo mo­gli za­vr­ši­ti kao sme­de­rev­ski „Spin“ ili „Azo­tin“ iz Pan­če­va.

Po­sle pri­va­ti­za­ci­je „Že­le­za­re“ i „Azo­ta­re“, te za­štit­ne ra­di­o­ni­ce su ne­sta­le u jed­nom da­nu, a bez po­sla je osta­lo ukup­no 820 rad­ni­ka. Oni je­su do­bi­li ot­prem­ni­ne, ali je za­ne­ma­re­na osnov­na funk­ci­ja, a to je pro­fe­si­o­nal­na re­ha­bi­li­ta­ci­ja i za­po­šlja­va­nje oso­ba sa in­va­li­di­te­tom – na­vo­di Ve­ljo­vić, ape­lu­ju­ći na vla­du da ko­nač­no po­dr­ža­vi „Za­sta­vu in­pro“, ko­ja je po do­la­sku „Fi­ja­ta“ pri­hva­ti­la sto­ti­nak oso­ba sa in­va­li­di­te­tom do ta­da za­po­sle­nih u fa­bri­ci auto­mo­bi­la.
U istim pro­ble­mi­ma je i ne­ko­li­ko dru­gih za­štit­nih ra­di­o­ni­ca u Sr­bi­ji, ko­je se još vo­de kao „dru­štve­na svo­ji­na“.

– U vla­sni­štvu dr­ža­ve je dva­de­se­tak za­štit­nih ra­di­o­ni­ca, a šest je još uvek u ta­ko­zva­noj dru­štve­noj svo­ji­ni. Uko­li­ko ih dr­ža­va ne pre­u­zme, a ne bu­du na­šle kup­ce, one će oti­ći u ste­čaj i bi­će li­kvi­di­ra­ne. Ov­de je pro­blem što dr­ža­va ne nu­di do­dat­ne pod­sti­ca­je za za­po­šlja­va­nje oso­ba sa in­va­li­di­te­tom. Ka­da je u Ma­ke­do­ni­ji usvo­jen za­kon o za­po­šlja­va­nju pri­pad­ni­ka te so­ci­jal­ne gru­pe, ta­mo je na­pra­sno otvo­re­no oko 700 no­vih za­štit­nih ra­di­o­ni­ca.

Oni, na pri­mer, sva­ke go­di­ne ras­pi­su­ju kon­kurs za do­de­lu sred­sta­va za po­bolj­ša­nje uslo­va ra­da i na­bav­ku no­ve opre­me. To­ga kod nas ne­ma. Za­to se ov­de otva­ra­ju sa­mo mi­kro­za­štit­ne ra­di­o­ni­ce, sa pet do de­set za­po­sle­nih. To je do­bro, ali ne mo­že da po­pra­vi ukup­nu sli­ku – ka­že Ve­ljo­vić, na­po­mi­nju­ći da, za raz­li­ku od ne­kih pret­hod­nih, ova vla­da ima bo­lji od­nos pre­ma za­štit­nim ra­di­o­ni­ca­ma, bu­du­ći da re­dov­no re­fun­di­ra sred­stva za pla­te za­po­sle­nih.

Za­kon o pro­fe­si­o­nal­noj re­ha­bi­li­ta­ci­ji i za­po­šlja­va­nju oso­ba sa in­va­li­di­te­tom, ko­ji je stu­pio na sna­gu 2010, uneo je jed­nu va­žnu, go­to­vo pre­kret­nič­ku no­vi­nu u od­no­su dr­ža­ve i za­jed­ni­ce pre­ma ovoj dru­štve­noj gru­pi. Oso­be sa in­va­li­di­te­tom vi­še ne pri­kri­va­ju svoj pro­blem kao ne­ka­da, a po­slo­dav­ci im, shod­no nji­ho­vim spo­sob­no­sti­ma, nu­de ade­kvat­na rad­na me­sta. Dis­kri­mi­na­ci­ja je u ve­li­koj me­ri po­sta­la stvar pro­šlo­sti. Bar je ta­ko u Kra­gu­jev­cu, ko­ji je od­u­vek va­žio za so­ci­jal­no od­go­vor­nu sre­di­nu.

Pro­blem je, kao i uvek, ne­do­sta­tak nov­ča­nih sred­sta­va ko­ji­ma bi se pod­sta­klo otva­ra­nje no­vih za­štit­nih ra­di­o­ni­ca i za­po­šlja­va­nje još ve­ćeg bro­ja oso­ba sa in­va­li­di­te­tom. Ali so­ci­jal­no od­go­vor­na dr­ža­va je, po de­fi­ni­ci­ji, bo­ga­ta dr­ža­va. A na­ša to ni­je.

Ne­lo­jal­na kon­ku­ren­ci­ja

Za­štit­na ra­di­o­ni­ca „Zrak“, ko­ja je ra­di­la u okvi­ru „Za­sta­va oruž­ja“, vi­še ne po­sto­ji, a sud­bi­na oko 200 oso­ba sa in­va­li­di­te­tom, ka­ko ka­žu u sin­di­ka­tu ove fa­bri­ke, za­vi­si­će od pro­ce­ne po­slo­dav­ca, da li su mu oni po­treb­ni i ima li za njih ade­kvat­nih rad­nih me­sta.
U „Šu­ma­di­ja DES-u“, ko­ji pro­iz­vo­di gra­đe­vin­sku bra­va­ri­ju i li­ma­ri­ju, od ukup­no 81 rad­ni­ka, 47 su oso­be sa in­va­li­di­te­tom.

Štam­pa­ri­ja „Gra­fo­pro­met“ ima 33 za­po­sle­na, a 19 su oso­be sa in­va­li­di­te­tom. Toj za­štit­noj ra­di­o­ni­ci, me­đu­tim, ne po­ma­že što je u vla­sni­štvu dr­ža­ve. Bo­ri se na tr­ži­štu kao i sva­ka dru­ga fir­ma, su­o­ča­va­ju­ći se če­sto sa „ne­lo­jal­nom kon­ku­ren­ci­jom u pri­vat­nom vla­sni­štvu“ ko­ja, ka­ko tvr­de u me­nadž­men­tu „Gra­fo­pro­me­ta“, svo­je uslu­ge nu­di po ce­na­ma ko­je su „is­pod sva­kog mi­ni­mu­ma“.   

La­žna sli­ka

Pre­ma po­da­ci­ma ko­ji se po­vre­me­no po­ja­vlju­ju u me­di­ji­ma, u Sr­bi­ji ima oko 700.000 oso­ba sa raz­li­či­tim vr­sta­ma i ste­pe­nom in­va­li­di­te­ta. Sve­ga oko 21.000 je za­po­sle­no, a još oko 22.500 tra­ži po­sao. Sve ove po­dat­ke tre­ba uze­ti sa re­zer­vom.

U Kra­gu­jev­cu su bez po­sla 1.683 oso­be sa in­va­li­di­te­tom, a to­kom ove go­di­ne na­vod­no se za­po­sli­lo njih 456. Na­vod­no, jer ni­je reč o stvar­no za­po­sle­ni­ma, već o bro­ju po­ku­ša­ja se do­đe do po­sla. Po­je­di­nac, to­kom go­di­ne, mo­že ima­ti vi­še ta­kvih po­ku­ša­ja.

Če­mu slu­že ova­kvi po­da­ci, da pri­kri­je­mo pra­vo sta­nje stva­ri, da po­ka­že­mo da smo bo­lji i uspe­šni­ji ne­go što je­smo. U vi­še na­vra­ta smo pi­sa­li o pro­tiv­reč­no­sti­ma, bu­du­ći da se sta­ti­stič­ki po­da­ci ne po­kla­pa­ju sa sta­njem „na te­re­nu“, pa je kraj­nje vre­me da Na­ci­o­nal­na slu­žba za za­po­šlja­va­nje ko­nač­no ob­ja­sni za­što ko­ri­sti soft­ver ko­ji da­je la­žnu sli­ku o bro­ju za­po­sle­nih.