Инвалиди се плаше приватизације

Кра­гу­је­вац – Сва­ка со­ци­јал­но од­го­вор­на др­жа­ва би тре­ба­ло да бри­не о угро­же­ним дру­штве­ним гру­па­ма. О осо­ба­ма са ин­ва­ли­ди­те­том, сва­ка­ко. За­кон о про­фе­си­о­нал­ној ре­ха­би­ли­та­ци­ји и за­по­шља­ва­њу та­квих осо­ба код нас је до­нет пре че­ти­ри го­ди­не, с ци­љем да се ова мар­ги­на­ли­зо­ва­на дру­штве­на гру­па укљу­чи, ка­ко се то ко­ло­кви­јал­но ка­же, у нор­мал­не то­ко­ве жи­во­та. Да не бу­де ви­ше скрај­ну­та и дис­кри­ми­ни­са­на. Ко­ли­ко се у то­ме ус­пе­ло?

У Кра­гу­јев­цу, гра­ду са око 1. 700 не­за­по­сле­них осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том, ви­де се по­ма­ци, али они, очи­то, ни­су до­вољ­ни да би се мо­гло ре­ћи ка­ко су сви про­бле­ми от­кло­ње­ни.  

За­по­шља­ва­ње осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том је по­ве­ћа­но, не то­ли­ко у за­штит­ним ра­ди­о­ни­ца­ма, ко­ли­ко у отво­ре­ној при­вре­ди, стан­дард­ним фир­ма­ма за ко­је ва­же оп­шти усло­ви за­по­шља­ва­ња. Вла­сни­ци су, вре­ме­ном, схва­ти­ли да то „не бо­ли“, да мо­же да бу­де чак и ко­ри­сно. Уко­ли­ко ис­по­шту­ју за­кон и, сход­но ве­ли­чи­ни фир­ме, за­по­сле аде­ква­тан број та­квих осо­ба, не­ће пла­ћа­ти „ка­зне­ни“ по­рез на пла­те од три од­сто. Има, на­рав­но, и про­бле­ма.

Не­ки по­ку­ша­ва­ју да из­и­гра­ју за­кон, а услед број­них, углав­ном озбиљ­ни­јих по­слов­них пре­кр­ша­ја, над­ле­жне ин­спек­ци­је че­сто не сти­жу да пре­кон­тро­ли­шу да ли су осо­бе са ин­ва­ли­ди­те­том за­и­ста за­по­сле­не у фир­ми ко­ја је са њи­ма пот­пи­са­ла уго­вор о ра­ду. Ко­ли­ко др­жа­ва гу­би због тих ма­хи­на­ци­ја, те­шко је ре­ћи – ка­же Бран­ко Ве­љо­вић, ди­рек­тор за­штит­не ра­ди­о­ни­це „За­ста­ва ин­про”.

У овом пред­у­зе­ћу, од укуп­но 330 рад­ни­ка, њих 230 су осо­бе са ин­ва­ли­ди­те­том. Са та­квом струк­ту­ром за­по­сле­них, „За­ста­ва ин­про“ оства­ру­је го­ди­шњи из­воз од око 4,5 ми­ли­о­на евра. Ауто­мо­бил­ске при­ко­ли­це ове за­штит­не ра­ди­о­ни­це, ко­ја по­слу­је у окви­ру гру­пе „За­ста­ва во­зи­ла“, нај­ви­ше ку­пу­ју Фран­цу­зи и Ру­си. Ме­ђу­тим, по до­но­ше­њу но­вог за­ко­на о при­ва­ти­за­ци­ји, суд­би­на јед­не од нај­у­спе­шни­јих кра­гу­је­вач­ких фир­ми по­ста­ла је крај­ње не­из­ве­сна.

– Ни­сам про­тив при­ва­ти­за­ци­је, али ко ће да нас ку­пи без имо­ви­не. Сво­ју фа­бри­ку смо, сво­је­вре­ме­но, усту­пи­ли „Фи­ја­ту“, јер је то др­жа­ва тра­жи­ла од нас, а уме­сто но­вих по­го­на до­би­ли смо ха­ле вој­не фа­бри­ке, ко­ја са­да тра­жи да их вра­ти­мо. За­кљу­чак вла­де по ко­ме „За­ста­ва ин­про“ тре­ба да по­ста­не др­жав­на фир­ма, усво­јен фе­бру­а­ра 2010, још ни­је спро­ве­ден у де­ло. Има­ју­ћи у ви­ду од­ред­бе но­вог за­ко­на о при­ва­ти­за­ци­ји, бо­јим се да би­смо мо­гли за­вр­ши­ти као сме­де­рев­ски „Спин“ или „Азо­тин“ из Пан­че­ва.

По­сле при­ва­ти­за­ци­је „Же­ле­за­ре“ и „Азо­та­ре“, те за­штит­не ра­ди­о­ни­це су не­ста­ле у јед­ном да­ну, а без по­сла је оста­ло укуп­но 820 рад­ни­ка. Они је­су до­би­ли от­прем­ни­не, али је за­не­ма­ре­на основ­на функ­ци­ја, а то је про­фе­си­о­нал­на ре­ха­би­ли­та­ци­ја и за­по­шља­ва­ње осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том – на­во­ди Ве­љо­вић, апе­лу­ју­ћи на вла­ду да ко­нач­но по­др­жа­ви „За­ста­ву ин­про“, ко­ја је по до­ла­ску „Фи­ја­та“ при­хва­ти­ла сто­ти­нак осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том до та­да за­по­сле­них у фа­бри­ци ауто­мо­би­ла.
У истим про­бле­ми­ма је и не­ко­ли­ко дру­гих за­штит­них ра­ди­о­ни­ца у Ср­би­ји, ко­је се још во­де као „дру­штве­на сво­ји­на“.

– У вла­сни­штву др­жа­ве је два­де­се­так за­штит­них ра­ди­о­ни­ца, а шест је још увек у та­ко­зва­ној дру­штве­ној сво­ји­ни. Уко­ли­ко их др­жа­ва не пре­у­зме, а не бу­ду на­шле куп­це, оне ће оти­ћи у сте­чај и би­ће ли­кви­ди­ра­не. Ов­де је про­блем што др­жа­ва не ну­ди до­дат­не под­сти­ца­је за за­по­шља­ва­ње осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том. Ка­да је у Ма­ке­до­ни­ји усво­јен за­кон о за­по­шља­ва­њу при­пад­ни­ка те со­ци­јал­не гру­пе, та­мо је на­пра­сно отво­ре­но око 700 но­вих за­штит­них ра­ди­о­ни­ца.

Они, на при­мер, сва­ке го­ди­не рас­пи­су­ју кон­курс за до­де­лу сред­ста­ва за по­бољ­ша­ње усло­ва ра­да и на­бав­ку но­ве опре­ме. То­га код нас не­ма. За­то се ов­де отва­ра­ју са­мо ми­кро­за­штит­не ра­ди­о­ни­це, са пет до де­сет за­по­сле­них. То је до­бро, али не мо­же да по­пра­ви укуп­ну сли­ку – ка­же Ве­љо­вић, на­по­ми­њу­ћи да, за раз­ли­ку од не­ких прет­ход­них, ова вла­да има бо­љи од­нос пре­ма за­штит­ним ра­ди­о­ни­ца­ма, бу­ду­ћи да ре­дов­но ре­фун­ди­ра сред­ства за пла­те за­по­сле­них.

За­кон о про­фе­си­о­нал­ној ре­ха­би­ли­та­ци­ји и за­по­шља­ва­њу осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том, ко­ји је сту­пио на сна­гу 2010, унео је јед­ну ва­жну, го­то­во пре­крет­нич­ку но­ви­ну у од­но­су др­жа­ве и за­јед­ни­це пре­ма овој дру­штве­ној гру­пи. Осо­бе са ин­ва­ли­ди­те­том ви­ше не при­кри­ва­ју свој про­блем као не­ка­да, а по­сло­дав­ци им, сход­но њи­хо­вим спо­соб­но­сти­ма, ну­де аде­кват­на рад­на ме­ста. Дис­кри­ми­на­ци­ја је у ве­ли­кој ме­ри по­ста­ла ствар про­шло­сти. Бар је та­ко у Кра­гу­јев­цу, ко­ји је од­у­век ва­жио за со­ци­јал­но од­го­вор­ну сре­ди­ну.

Про­блем је, као и увек, не­до­ста­так нов­ча­них сред­ста­ва ко­ји­ма би се под­ста­кло отва­ра­ње но­вих за­штит­них ра­ди­о­ни­ца и за­по­шља­ва­ње још ве­ћег бро­ја осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том. Али со­ци­јал­но од­го­вор­на др­жа­ва је, по де­фи­ни­ци­ји, бо­га­та др­жа­ва. А на­ша то ни­је.

Не­ло­јал­на кон­ку­рен­ци­ја

За­штит­на ра­ди­о­ни­ца „Зрак“, ко­ја је ра­ди­ла у окви­ру „За­ста­ва оруж­ја“, ви­ше не по­сто­ји, а суд­би­на око 200 осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том, ка­ко ка­жу у син­ди­ка­ту ове фа­бри­ке, за­ви­си­ће од про­це­не по­сло­дав­ца, да ли су му они по­треб­ни и има ли за њих аде­кват­них рад­них ме­ста.
У „Шу­ма­ди­ја ДЕС-у“, ко­ји про­из­во­ди гра­ђе­вин­ску бра­ва­ри­ју и ли­ма­ри­ју, од укуп­но 81 рад­ни­ка, 47 су осо­бе са ин­ва­ли­ди­те­том.

Штам­па­ри­ја „Гра­фо­про­мет“ има 33 за­по­сле­на, а 19 су осо­бе са ин­ва­ли­ди­те­том. Тој за­штит­ној ра­ди­о­ни­ци, ме­ђу­тим, не по­ма­же што је у вла­сни­штву др­жа­ве. Бо­ри се на тр­жи­шту као и сва­ка дру­га фир­ма, су­о­ча­ва­ју­ћи се че­сто са „не­ло­јал­ном кон­ку­рен­ци­јом у при­ват­ном вла­сни­штву“ ко­ја, ка­ко твр­де у ме­наџ­мен­ту „Гра­фо­про­ме­та“, сво­је услу­ге ну­ди по це­на­ма ко­је су „ис­под сва­ког ми­ни­му­ма“.   

Ла­жна сли­ка

Пре­ма по­да­ци­ма ко­ји се по­вре­ме­но по­ја­вљу­ју у ме­ди­ји­ма, у Ср­би­ји има око 700.000 осо­ба са раз­ли­чи­тим вр­ста­ма и сте­пе­ном ин­ва­ли­ди­те­та. Све­га око 21.000 је за­по­сле­но, а још око 22.500 тра­жи по­сао. Све ове по­дат­ке тре­ба узе­ти са ре­зер­вом.

У Кра­гу­јев­цу су без по­сла 1.683 осо­бе са ин­ва­ли­ди­те­том, а то­ком ове го­ди­не на­вод­но се за­по­сли­ло њих 456. На­вод­но, јер ни­је реч о ствар­но за­по­сле­ни­ма, већ о бро­ју по­ку­ша­ја се до­ђе до по­сла. По­је­ди­нац, то­ком го­ди­не, мо­же има­ти ви­ше та­квих по­ку­ша­ја.

Че­му слу­же ова­кви по­да­ци, да при­кри­је­мо пра­во ста­ње ства­ри, да по­ка­же­мо да смо бо­љи и успе­шни­ји не­го што је­смо. У ви­ше на­вра­та смо пи­са­ли о про­тив­реч­но­сти­ма, бу­ду­ћи да се ста­ти­стич­ки по­да­ци не по­кла­па­ју са ста­њем „на те­ре­ну“, па је крај­ње вре­ме да На­ци­о­нал­на слу­жба за за­по­шља­ва­ње ко­нач­но об­ја­сни за­што ко­ри­сти софт­вер ко­ји да­је ла­жну сли­ку о бро­ју за­по­сле­них.