Kratka istorija budućnosti

Kako će izgledati svet u narednih pedeset godina? Francuski ekonomista Žak Atali, jedan od najuticajnijih svetskih intelektualaca, sa kojim smo objavili intervju u nedeljnom broju ,,Politike”, bavi se ovim pitanjem u „Kratkoj istoriji budućnosti”. Njegova vizija izložena u ovom eseju inspirisala je kustose Luvra, koji pripremaju izložbu sa istim nazivom.

Atali vidi istoriju u narednih pola veka u pet faza. Prvu će obeležiti pad američke imperije. Iznurene finansijski i politički, kao i ostale imperije pre nje, SAD će prestati da upravljaju svetom do 2035. godine. Posle dugotrajne borbe, čija je aktuelna finansijska i ekonomska kriza jedan od izraza, Amerika će izgubiti bitku od kapitala. Uslediće period podele svetske vlasti između jedanaest nacija i tržišta. Potom će nastupiti tri talasa: hiperimperija, hipersukob i hiperdemokratija. „Prva dva a priori smrtonosna. Treći a priori nemoguć”, piše Atali.

Već od 2015. godine glavni izazov će predstavljati virtuelna preduzeća. Ako je internet danas „suštinski američka kolonija, u kojoj se govori engleski i u kojoj se bogatstvo sliva u maticu”, ovaj „sedmi kontinent” će postati sila po sebi, autonomni entitet koji ostvaruje profit van američkog kontinenta. Nove političke i informatičke sile dovešće u pitanje finansijsku, ekonomsku, političku, ideološku i estetsku dominaciju SAD. U Južnoj Americi, Evropi, Africi, Aziji, na Bliskom istoku, američka dominacija će biti odbačena.

Model tržišne ekonomije će, takođe, biti doveden u pitanje i on neće više biti sinonim ekonomskog uspeha ili ekološke efikasnosti. Sjedinjene Države će postati ili socijaldemokratija skandinavskog tipa ili diktatura, verovatno jedno za drugim, piše Atali. Sličnih loših iznenađenja je već bilo u istoriji, podseća francuski esejista i navodi primer Musolinija i Hitlera.

Između 2025. i 2035. godine svet će ostati bez gospodara i privremeno će imati više centara. Nastupiće geopolitička borba za svetsku dominaciju između država sa tržišnom ekonomijom i globalizovanog tržišta. Svet će se pretvoriti u ogromno bojno polje – nastupiće doba hipersukoba. Nacije, pirati, plaćenici, teroristi, mafije, verski pokreti, diktature, demokratije, naoružaće se novim vrstama oružja i instrumentima za nadgledanje, preventivu i udare, koji će koristiti elektronska, genetička i nanotehnološka dostignuća.

Jedni će se boriti za novac, drugi za naftu, za vodu, za veru, teritoriju ili slobodu, za uništavanje Zapada ili za odbranu njegovih vrednosti.

Znaci ovog opšteg sukoba već se raspoznaju, piše autor „Kratke istorije budućnosti”: najrazvijenije nacije na varvarsko ponašanje reaguju varvarizmom, na strah odgovaraju egoizmom, na teror represivnim merama.

Svaki sukob biće krvaviji od prethodnog i vodiće u ekološku, ekonomsku, kulturnu i političku katastrofu. Povećaće se rizik od upotrebe nuklearnog oružja, a time i rizik od uništenja čovečanstva.

Atali, međutim, veruje da je drugačiji ishod moguć. On opisuje svet u kome će se altruističke snage pobuniti protiv sveopšteg nadzora, narcizma i normi i uspostaviti novu, planetarnu ravnotežu između tržišta i demokratije – hiperdemokratiju. Njegova utopija je utemeljena u večitoj težnji za boljim i pravednijim društvom koja je nadahnula velike humanističke vizionare poput Tomasa Mora i Karla Marksa, na koje se francuski esejista poziva. Altruisti, zabrinuti za sudbinu svojih savremenika i svojih potomaka, željni da pomognu i da iza sebe ostave bolji svet, odbaciće egoizam prethodnika i neće poverovati da su gospodari sveta. Umesto tržišne ekonomije, u kojoj se svako odmerava sa svakim, zavladaće altruistička ekonomija čiji je princip – što više damo, više dobijamo. Razviće se nova kreativna klasa čija će dostignuća imati društvenu i umetničku vrednost, a ne samo tržišnu.

Nešto pre sredine 21. veka hiperdemokratija će se odraziti na međunarodne institucije. Razviće se kolektivno dobro pod kojim se neće podrazumevati ni veličina, ni bogatstvo, ni sreća, već zaštita svega što čini život mogućim i dostojanstvenim: klime, vazduha, vode, slobode, demokratije, kulture, jezika, znanja. Kolektivno dobro neće određivati ni tržište ni države ni multilateralni sporazumi već će biti nadnacionalno, što podrazumeva formiranje planetarne vlade. Tržište će biti kontrolisano kako ne bi ponovo nametalo svoje zakone.

Čovečanstvo će stremiti tome da svi ljudi žive srećno. Na svakome je da doprinese da ova vizija postane moguća.