Dragačevo u Evropskoj uniji

Vučkovica u Dragačevu – Martin Danijels (52) gaji seme krompira u svom selu Marknes u Holandiji i stigao je onomad u Dragačevo da osmotri kako ovde raste. Srpski seljaci, po tradiciji, seme kupuju od Holanđana i nisu jedini jer kompanija „Agriko”, koja pored Danijelsa objedinjuje 900 njegovih zemljaka kooperanata, slovi za vodeću u svetu po uzgoju semenskog krompira.

Pokrajina Flevoland je od tri do pet metara ispod nivoa vode Severnog mora, ali ovaj farmer bezbrižno putuje po svetu.

– Prošle godine bio sam u severnoj Africi i Izraelu, do sada sam posetio ukupno 20 zemalja. Putujem uglavnom tamo gde je već stiglo naše seme – kaže Martin Danijels za „Politiku”.

Tako se sa još 18 farmera iz Holandije obreo u Dragačevu, gde su im domaćini bili preduzeća „Arum” iz Zemuna koje zastupa „Agriko” u Srbiji, i „Agromobil” iz Guče, koje već dve decenije posluje po uzoru na holandske kooperacije. Ovo je bila prilika da naši ratari iz prve ruke čuju šta ih čeka ako jednog dana uđu u Evropsku uniju.

– Mnogo rada – veli Danijels. Nasledio sam, po zanatu, mog oca Jozefa koji je takođe obrađivao zemlju, ali je 1950. godine imao samo 28 hektara u polderu, isušenom morskom dnu. Zatim smo kupovali deo po deo, on je umro pre 19 godina a bio mi je i ortak i drug, ali sam ipak uspeo da posed povećam na 132 hektara.

Ovaj zemljoradnik gaji superelitno i elitno seme krompira na 43 hektara, unapred zna da će imati godišnji prinos od 2.000 tona i da je otkupna cena od 20 do 30 centi po kilogramu. O plasmanu uopšte ne razmišlja, to je obezbeđeno preko „Agrika”.

Proizvodnja je izuzetno rentabilna ali je moguća tek svake treće godine, pošto u međuvremenu dva leta mora da odmara tu zemlju, sejući druge kulture. Na ostalih 89 hektara naizmenično gaji ostalo povrće i bilje, najviše crni luk.

– Imam dvojicu radnika, Holanđana, od 24 i 52 godine, i plaćam ih zajedno sa doprinosima državi, 25 evra po satu. I oni od svog dela uplaćuju neke doprinose. U Holandiji ne postoji porez na zemlju, već samo na prihod. Na godišnji prihod do 10.000 evra ne plaća se ništa a iznad toga je stopa rastuća, pa kod velikih proizvođača dostiže i 50 odsto.

Danijels priča da on ima i dopunski izvor zarade, jer kao posrednik obezbeđuje radnu snagu iz inostranstva za farmere u Holandiji. Na te privremene poslove dolaze mahom Poljaci, ali domaćina koštaju 16 evra po satu iako su stanovnici Evropske unije.

– Oni su obična radna snaga u poljoprivredi, a Holanđani rade stručnije poslove – objašnjava razliku Danijels.

Gosti su se u Vučkovici, uz pivo i hajdučki ćevap, uverili da srpska zbilja ima i lepšu stranu, pa Martin iskreno zbori da ga tišti isto što bi i svakog našeg seljaka. Nema pomoć, odmenu i naslednika:

– Supruga i ja imamo četiri ćerke, od 7. do 28. godina. Najstarija ima momka ali on se ne bavi zemljoradnjom. Pored naše dece gajimo i jedno usvojeno, devojčicu.

Kako će srpski zemljodelci uhvatiti korak sa svetom?, pitamo.

– Teško, ali moraće. Kooperative su nam jedina budućnost, samo što je ovde potrebno veliko vreme da bi se to shvatilo – ceni Ratko Vukićević, vlasnik gučkog „Agromobila”.

On navodi i dva iskustva iz ove sredine. Prvo se tiče zadruge „Voćar Dragačevo” u Kotraži o kojoj se 2003. godine raspitivao jedan Holanđanin, spreman da uloži kapital. Hteo je, pre toga, da zna može li zadruga da se uredi kao akcionarsko društvo i to u roku od jedne godine, a Vukićević mu je odgovorio da „u principu može, ali za jednu godinu ne može”. Holanđanin je tada rekao da će sve duže od godine biti kasno. Eto, zadruga je danas u stečaju.

– Jedan od vodećih svetskih stručnjaka za semenski krompir, Klas Dijkstra, pre nekoliko godina govorio je zemljoradnicima u Rudnom na Goliji o neophodnosti da se udruže u kooperative. Jedan stariji meštanin pitao je šta biva sa onim koji ne želi, a Holanđanin mu odgovorio: „Neće postojati”.