Драгачево у Европској унији

Вучковица у Драгачеву – Мартин Данијелс (52) гаји семе кромпира у свом селу Маркнес у Холандији и стигао је ономад у Драгачево да осмотри како овде расте. Српски сељаци, по традицији, семе купују од Холанђана и нису једини јер компанија „Агрико”, која поред Данијелса обједињује 900 његових земљака коопераната, слови за водећу у свету по узгоју семенског кромпира.

Покрајина Флеволанд је од три до пет метара испод нивоа воде Северног мора, али овај фармер безбрижно путује по свету.

– Прошле године био сам у северној Африци и Израелу, до сада сам посетио укупно 20 земаља. Путујем углавном тамо где је већ стигло наше семе – каже Мартин Данијелс за „Политику”.

Тако се са још 18 фармера из Холандије обрео у Драгачеву, где су им домаћини били предузећа „Арум” из Земуна које заступа „Агрико” у Србији, и „Агромобил” из Гуче, које већ две деценије послује по узору на холандске кооперације. Ово је била прилика да наши ратари из прве руке чују шта их чека ако једног дана уђу у Европску унију.

– Много рада – вели Данијелс. Наследио сам, по занату, мог оца Јозефа који је такође обрађивао земљу, али је 1950. године имао само 28 хектара у полдеру, исушеном морском дну. Затим смо куповали део по део, он је умро пре 19 година а био ми је и ортак и друг, али сам ипак успео да посед повећам на 132 хектара.

Овај земљорадник гаји суперелитно и елитно семе кромпира на 43 хектара, унапред зна да ће имати годишњи принос од 2.000 тона и да је откупна цена од 20 до 30 центи по килограму. О пласману уопште не размишља, то је обезбеђено преко „Агрика”.

Производња је изузетно рентабилна али је могућа тек сваке треће године, пошто у међувремену два лета мора да одмара ту земљу, сејући друге културе. На осталих 89 хектара наизменично гаји остало поврће и биље, највише црни лук.

– Имам двојицу радника, Холанђана, од 24 и 52 године, и плаћам их заједно са доприносима држави, 25 евра по сату. И они од свог дела уплаћују неке доприносе. У Холандији не постоји порез на земљу, већ само на приход. На годишњи приход до 10.000 евра не плаћа се ништа а изнад тога је стопа растућа, па код великих произвођача достиже и 50 одсто.

Данијелс прича да он има и допунски извор зараде, јер као посредник обезбеђује радну снагу из иностранства за фармере у Холандији. На те привремене послове долазе махом Пољаци, али домаћина коштају 16 евра по сату иако су становници Европске уније.

– Они су обична радна снага у пољопривреди, а Холанђани раде стручније послове – објашњава разлику Данијелс.

Гости су се у Вучковици, уз пиво и хајдучки ћевап, уверили да српска збиља има и лепшу страну, па Мартин искрено збори да га тишти исто што би и сваког нашег сељака. Нема помоћ, одмену и наследника:

– Супруга и ја имамо четири ћерке, од 7. до 28. година. Најстарија има момка али он се не бави земљорадњом. Поред наше деце гајимо и једно усвојено, девојчицу.

Како ће српски земљоделци ухватити корак са светом?, питамо.

– Тешко, али мораће. Кооперативе су нам једина будућност, само што је овде потребно велико време да би се то схватило – цени Ратко Вукићевић, власник гучког „Агромобила”.

Он наводи и два искуства из ове средине. Прво се тиче задруге „Воћар Драгачево” у Котражи о којој се 2003. године распитивао један Холанђанин, спреман да уложи капитал. Хтео је, пре тога, да зна може ли задруга да се уреди као акционарско друштво и то у року од једне године, а Вукићевић му је одговорио да „у принципу може, али за једну годину не може”. Холанђанин је тада рекао да ће све дуже од године бити касно. Ето, задруга је данас у стечају.

– Један од водећих светских стручњака за семенски кромпир, Клас Дијкстра, пре неколико година говорио је земљорадницима у Рудном на Голији о неопходности да се удруже у кооперативе. Један старији мештанин питао је шта бива са оним који не жели, а Холанђанин му одговорио: „Неће постојати”.