Razbijeni prozori

Teoriju razbijenih prozora kriminološka nauka je usvojila početkom osamdesetih godina dvadesetog veka, dokazivanjem povezanosti urbanog nereda s vandalizmom i drugim vidovima nasilnog ponašanja. Po toj teoriji, postojanje urbanog nereda (simbolizovanog razbijenim prozorima) predstavlja ne samo signal i pokazatelj postojanja povećane mogućnosti vršenja krivičnih dela nasilnog karaktera, već je i jedan od njegovih uzroka. Naime, tamo gde polupane prozore niko ne popravlja, gde se đubre neredovno odnosi, a grafite niko ne sprečava i ne uklanja, izgleda kao kraj u kome se niko ne brine o ambijentalnim problemima, čime se daje zeleno svetlo vandalizmu i nasilnom kriminalitetu. Nemarnost za ma koje razbijeno staklo ili ma koji drugi oblik komunalnog nereda, označava nedostatak brige zajednice za svoju dobrobit i signal je odsustva odbrambenih mehanizama od raznih vidova nasilja koji mogu da je ugroze.

Pre nego je kriminološka nauka usvojila teoriju razbijenih prozora, psiholog Filip Zimbardo sa Univerziteta Stenford izveo je 1969. godine eksperiment koji je kasnije upotrebljen kao jedan od dokaza postojanja tog sindroma. U eksperimentu su upotrebljena dva identična automobila bez registarskih tablica i haube. Jedan je ostavljen u Bronksu u Njujorku, a drugi u Palo Altou u Kaliforniji, dakle u jednom kraju sa razbijenim prozorima i u drugom bez njih, u jednom zapuštenom, a u drugom pristojno i redovno održavanom. Oba automobila su bila nadgledana kamerama. Automobil u Bronksu je bio napadnut za svega nekoliko minuta po ostavljanju. Otac, majka i sin, dakle čitava porodica, bez ijednog trenutka oklevanja, izvadili su i odneli hladnjak i akumulator. U roku od 24 časa sve što je iole imalo neku vrednost skinuto je sa tog automobila, da bi posle toga bili i porazbijani prozori. Isto takvo vozilo ostavljeno u Palo Altou bilo je nedirnuto desetak dana. Istraživači su odlučili da ga učine nekako dodatno atraktivnim za potencijalne vandalizatore, pa su mu razbili šoferšajbnu. Tek tada, podstaknuti tim razbijenim staklom, usledili su napadi i na to vozilo, uskoro su mu bili porazbijani svi prozori i ono je prošlo isto kao i automobil u Njujorku. U oba slučaja „vandali” su bili odrasli, pristojno obučeni belci, na prvi pogled, nimalo kriminalnog izgleda ili ponašanja. Zaključeno je da vandalizam u Bronksu – kao naselju u kome je kriminal i zapuštena imovina mnogo češća pojava – nastupa mnogo brže nego u urednom ambijentu Palo Altoa, naseljenom imućnom srednjom klasom.

Teorija razbijenih prozora danas je široko citirana u kriminološkim delima, kao i delima iz oblasti urbane sociologije, a slični eksperimenti sa sličnim ishodima, ponovljeni su i u drugim delovima sveta. U Holandiji je npr. 2007. i 2008 istraživački tim Kesa Kajzera sa Univerziteta u Groningenu sproveo niz kontrolisanih eksperimenata da utvrde efekte komunalnog nereda na pojavu kriminaliteta. Oni su odabrali nekoliko urbanih lokacija koje su putem video-nadzora pratili, da bi utvrdili da li se ljudi ponašaju drugačije u neurednom okruženju.I njihova zapažanja su u potpunosti podržala teoriju razbijenih prozora.

Smatra se da je osećaj straha jedan od ključnih momenata u ovoj teoriji, jer nerešeni komunalni problemi (hrpe đubreta, preteći grafiti, polomljeni parkovski mobilijar, uništeno ulično osvetljenje, napuštene i polusrušene zgrade, nedovršena gradilišta i sl.), stvaraju kod ljudi osećaj bespomoćnosti, izolovanosti, nepoverenja, odsustva solidarnosti. Ljudi izbegavaju jedni druge, ali i institucije, iz nepoverenja i straha koji osećaju, pa se mogućnost saradnje i unapređenja zajedničkog javnog prostora zbog toga smanjuje, a uporedo s tim proporcionalno raste učestalost akata nasilnog kriminaliteta.

Nasuprot tome, smanjenje kriminaliteta i nasilja počinje održavanjem socijalne kontrole i komunalnog reda, popravljanjem svakog razbijenog prozora, prebojavanjem grafita, odnošenjem đubreta. Postojanje tolerancije i međususedske uljudnosti ili njeno odsustvo, momenti su distinkcije između sredine s manjom stopom nasilja i kriminaliteta od sredine s visokom stopom nasilja i kriminaliteta.

Sindrom razbijenih prozora upućuje da uspešna strategija suzbijanja vandalizma, i drugih vidova nasilnog kriminaliteta počinje rešavanjem problema uličnog nereda dok su još mali. A vreme će pokazati da li odsustvo ijednog razbijenog stakla na nedavno održanoj „Paradi ponosa” u Beogradu predstavlja prvi, ohrabrujući signal moguće bezbednosti takvih budućih događaja, njihovih organizatora i učesnika. Kao i da li ćemo živeti u jednom ravnopravnijem, tolerantnijem i manje diskriminativnom društvu, sa što manje razbijenih prozora, pretećih grafita i iz njih proizašlih nasilnih akata.

Naučna savetnica, Institut društvenih nauka, Beograd