Manevrisanje na suženom prostoru

Amerikanci diktiraju tempo: administraciji u Vašingtonu se žuri sa realizacijom (brzopletih) obećanja datih kosovskim Albancima, pri čemu im se izvesna kolebljivost evropskih partnera pojavljuje kao smetnja.

Morate doneti odluku koja se ne može (pre)više odlagati, poručuje Kondoliza Rajs.

Iza scene ta upozorenja deluju reskije. Ako Amerika prizna Kosovo, a evropske zemlje je ne budu sledile, to će biti katastrofa, izjavio je nedavno italijanskom listu „Manifesto” neimenovani evropski diplomata.

Nema, inače, spora između Amerikanaca i Evropljana oko toga treba li priznati nezavisnu državu na tlu srpske teritorije. Sporenja nastaju zbog brzine i rokova. Amerikanci bi da se to učini u februaru, Evropljani mesec dana kasnije. Očigledno, iz taktičkih razloga.

Njihov scenario, navodno, predviđa tri faze: najpre, potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom 28. januara, potom utvrđivanje pravne osnove za slanje evropske misije, 18. februara na sastanku u Briselu, i, konačno, preostaje odluka o (pojedinačnom) priznavanju „nezavisnog Kosova” 10. marta.

Realizacija ovog scenarija, po kojem bi trebalo da Srbija bude u „evropskoj orbiti”, a Kosovo „nezavisno i hiperatlantističko” (Manifesto), krajnje je, međutim, neizvesna od prve pa do poslednje stavke.

Odvajanje definitivne odluke o slanju misije od one o priznavanju Kosova je očigledan pokušaj manevrisanja Evropljana na „suženom prostoru” i pokušaj da se diplomatskim trikovima izađe iz prilično dramatične situacije sa kojom se EU suočava kad je reč o komplikovanom kosovskom čvoru. Kipar je, na primer, izričito protiv nezavisnosti Kosova, ali ne i protiv slanja evropske misije.

Ispostavilo se, naime, da je njegovo presecanje, i kad postoji očigledna rešenost velike većine članica Unije da krunišu separatizam Albanaca u srpskoj pokrajini, teže nego što se u početku mislilo. Ne samo zbog žestokog otpora Beograda i takođe odlučnog protivljenja Rusa.

Sva velika vrata kroz koja bi moglo iole legalno i legitimno da se progura problematična ideja o nezavisnom Kosovu (OEBS, i, pre svega, Savet bezbednosti) zatvorena su. I pokušaj ulaska na „mala vrata” je, međutim, skopčan s velikim teškoćama. Očigledno je i u evropskim prestonicama da Rezolucija 1244, koja govori o „suštinskoj autonomiji”, ne i o nezavisnosti, nije dovoljna kao pravni osnov za slanje evropske misije.

Ni pozivanje na navodno bespogovornu činjenicu da je još „Milošević izgubio Kosovo”, između ostalog i ukidanjem njegove autonomije ne pruža očekivane, međunarodnopravne mogućnosti. To što je moglo da važi za režim „srpskog diktatora”, upozorava ugledni nemački nedeljnik „Cajt”, ne može da važi za sadašnju Srbiju, čiji ustav je ponovo uspostavio kosovsku autonomiju.

Manje, dakle, evropska familija ima glavobolje zbog srpskog „tvrdog stava”, iako nešto više zbog ruskog protivljenja: njen glavni problem je u ovom slučaju – ona sama.

Donošenje definitivnih odluka o slanju misije i makar pojedinačnom priznavanju Kosova stavlja EU na velika iskušenja i dira u njenu najosetljiviju i najproblematičniju tačku: njenu (nikad ostvarenu) jedinstvenu spoljnu politiku.

Stižu, međutim, opomene i iz Amerike. Možete da govorite koliko god hoćete o problemima između Srba i Albanaca na Kosovu, kaže bivši američki državni sekretar (i nekadašnji ambasador u Beogradu) Lorens Iglberger, ali se time ne može izbeći znak pitanja nad pravom međunarodne zajednice da „odvoji deo određene teritorije i kaže nominalnom domaćinu da to više nije njegovo” (Glas Amerike).

Brent Skoukroft, savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji Džeralda Forda, uveren je da Vašington „gura previše brzo pitanje Kosova” i „previše pritiska” (Srbe), uz konstataciju da je Kosovo „psihološko srce Srbije, a njihov 4. juli (američki nacionalni praznik) je bitka na Kosovu 1389”.