Kako sam postao persona non grata

Ja, ovde potpisani, ni na koji način nisam inicirao ili učestvovao u izazivanju građanskog rata u Ukrajini. Pa ipak sam kažnjen.

Takođe, nisam učestvovao u pogibiji na desetine hiljada (mada zapadni mediji vole brojku stradalih da svedu na svega 3.500) žitelja Donbasa, civila, žena i dece... ili pripadnika regularne ukrajinske vojske. Nisam učestvovao u uništavanju privrednih, stambenih i drugih objekata, životinja, letine... I opet sam kažnjen. Stavljen sam na crnu listu ukrajinske vlasti.

Moj jedini greh je to što sam, sa grupom međunarodnih posmatrača koji su krenuli da nadgledaju parlamentarne i predsedničke izbore u Donjecku i Lugansku, ušao iz Rusije u, uslovno rečeno – Ukrajinu, na graničnom prelazu koji vlasti u Kijevu ne priznaju kao postojeći.

Greh je i to što sam tamo uopšte išao. Ali ja sam novinar „Politike” i voleo bih da vidim tog pripadnika naše branše koji bi odbio da ode na prostore koji se još uvek tretiraju kao – ratna zona.

Ipak, mislim da nema mesta kuknjavi. Radije bih da objasnim šta su predstavljali pomenuti izbori.

Gledano iz Kijeva prošlonedeljno glasanje u Donjecku i Lugansku bilo je nezakonito. Ali zakoni, ne retko, nemaju mnogo dodirnih tačaka sa stvarnošću na terenu. Tako je bilo i ovoga puta.

Naime, da su izbori sprovođeni po zahtevima Kijeva to znači da bi ovde mogle da se takmiče i partije predsednika Petra Porošenka, premijera Arsenija Jacenjuka, Opozicioni blok (ostatak nekadašnje Janukovičeve Partije regiona), komunisti, nacionalisti iz Desnog sektora, nacističke grupe svih fela i oblika. A u dvema donbaskim oblastima takve partije, iz vrlo jasnih razloga, ne deluju. Ovdašnji građani, pored nekoliko predsedničkih kandidata, birali su između samo dva društvena pokreta: Donjecke republike i Slobodnog Donbasa. I izabrali su.

Cilj Kijeva i njegovih zapadnih sponzora je, u stvari, providan. Da izbori u Donjecku i Lugansku nisu održani, ko bi u neizbežnim mirovnim pregovorima predstavljao ovdašnje građane? Upravo oko tog pitanja mogle bi da se vode beskrajne polemike sa jedinim ciljem – da ništa ne bude urađeno. Ovako, mnogo šta je definisano: ubuduće, predstavnici međunarodne zajednice i vlasti u Kijevu znaće tačno ko predstavlja Donbas i u tom smislu će morati da se ponašaju. A, objektivno, to im na neki način vezuje ruke.

Ovde nije reč ni o ulozi Rusije u svim događajima, mada i ona postoji. Reč je o pravu na izbor, pravu da se u svoje ruke uzme sopstvena sudbina. Upravo isto ono što su nedelju dana pred izbore u Donbasu, uradili i u ostalim delovima Ukrajine. Ako neko misli da bi poštujući kijevske zakone situacija bila drugačija, politički je potpuno nepismen.

Ono što se desilo u nedelju je svakako istorijski preokret. To ne znači obavezno i cepanje Ukrajine na dva dela, što bi, objektivno, bilo najgore rešenje i po zemlju i po Evropu. Ali znači jednako poštovanje svih građana i uvažavanje njihovih stavova.

Ako sam, kao međunarodni posmatrač, zbog toga kažnjen, nije mi žao.