Како сам постао персона нон грата

Ја, овде потписани, ни на који начин нисам иницирао или учествовао у изазивању грађанског рата у Украјини. Па ипак сам кажњен.

Такође, нисам учествовао у погибији на десетине хиљада (мада западни медији воле бројку страдалих да сведу на свега 3.500) житеља Донбаса, цивила, жена и деце... или припадника регуларне украјинске војске. Нисам учествовао у уништавању привредних, стамбених и других објеката, животиња, летине... И опет сам кажњен. Стављен сам на црну листу украјинске власти.

Мој једини грех је то што сам, са групом међународних посматрача који су кренули да надгледају парламентарне и председничке изборе у Доњецку и Луганску, ушао из Русије у, условно речено – Украјину, на граничном прелазу који власти у Кијеву не признају као постојећи.

Грех је и то што сам тамо уопште ишао. Али ја сам новинар „Политике” и волео бих да видим тог припадника наше бранше који би одбио да оде на просторе који се још увек третирају као – ратна зона.

Ипак, мислим да нема места кукњави. Радије бих да објасним шта су представљали поменути избори.

Гледано из Кијева прошлонедељно гласање у Доњецку и Луганску било је незаконито. Али закони, не ретко, немају много додирних тачака са стварношћу на терену. Тако је било и овога пута.

Наиме, да су избори спровођени по захтевима Кијева то значи да би овде могле да се такмиче и партије председника Петра Порошенка, премијера Арсенија Јацењука, Опозициони блок (остатак некадашње Јануковичеве Партије региона), комунисти, националисти из Десног сектора, нацистичке групе свих фела и облика. А у двема донбаским областима такве партије, из врло јасних разлога, не делују. Овдашњи грађани, поред неколико председничких кандидата, бирали су између само два друштвена покрета: Доњецке републике и Слободног Донбаса. И изабрали су.

Циљ Кијева и његових западних спонзора је, у ствари, провидан. Да избори у Доњецку и Луганску нису одржани, ко би у неизбежним мировним преговорима представљао овдашње грађане? Управо око тог питања могле би да се воде бескрајне полемике са јединим циљем – да ништа не буде урађено. Овако, много шта је дефинисано: убудуће, представници међународне заједнице и власти у Кијеву знаће тачно ко представља Донбас и у том смислу ће морати да се понашају. А, објективно, то им на неки начин везује руке.

Овде није реч ни о улози Русије у свим догађајима, мада и она постоји. Реч је о праву на избор, праву да се у своје руке узме сопствена судбина. Управо исто оно што су недeљу дана пред изборе у Донбасу, урадили и у осталим деловима Украјине. Ако неко мисли да би поштујући кијевске законе ситуација била другачија, политички је потпуно неписмен.

Оно што се десило у недељу је свакако историјски преокрет. То не значи обавезно и цепање Украјине на два дела, што би, објективно, било најгоре решење и по земљу и по Европу. Али значи једнако поштовање свих грађана и уважавање њихових ставова.

Ако сам, као међународни посматрач, због тога кажњен, није ми жао.