Predsednikove bubice

Ne treba mi ta gvožđurija. Rešio sam da je prodam šeiku za milion dolara. Pare su mi sada na pragu osamdesete još manje potrebne. Pa ako ih budem dobio, izgradićemo još pedeset kuća za samohrane majke koje nemaju krov nad glavom.

Odavno je poznato da gore citirani predsednik Urugvaja Pepe Muhika (79) ne mari za materijalna dobra i da svoje sunarodnike savetuje da se odreknu nagomilavanja skupih stvari. Ali niko nije očekivao da će pred kraj predsedničkog mandata pristati da se liši svog starog neboplavog folksvagena, sada kada mu je na pragu osamdesetog rođendana auto ipak potreban da se preveze do grada i natrag. Neimenovani arapski šeik mu je za njegovu bubu iz 1989. ponudio tu svotu novca, dok ga je predsednik pod zakletvom procenio na 2.000 dolara kada je popunjavao listu svoje imovine. Muhika je prepoznao dobar posao. Od šeika će prihvatiti ček na milion dolara, lišiće se gvožđurije, i za dobijeni novac zbrinuće se beskućnici.

URUGVAJSKI RAJ: Izlišno je posebno naglašavati koliko se shvatanja ovog čoveka – koji je zbog pripadnosti gerili Tupamaros u vreme vojne diktature proveo 17 godina u samici, a sada, sa suprugom Lidijom, živi u trošnoj kućici na obodima Montevidea – razlikuju od onog što obeležava savremeni svet. Da je na početku mandata ili u kampanji za predsedničke izbore, mnogi bi Muhiki zamerili da je populistički demagog. Ovako, Muhika koji će još tri meseca ostati na čelu Urugvaja, kada ga smenjuje novoizabrani predsednik, po svoj prilici Tabare Vaskez, iz levičarskog Širokog fronta, može zadovoljno da ode u penziju.

Urugvaj, stešnjen između Argentine i Brazila, po rangiranju Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih institucija je na prvom mestu u Latinskoj Americi po razvijenoj demokratiji, kvalitetu života, slobodi medija, brojnosti srednje klase, prosperitetu i sigurnosti. Uz Urugvaj, jedino još Čile na južnoameričkom kontinentu spada u zemlje sa visokim dohotkom po glavi stanovnika. Korupcija je na najnižem nivou, ekonomske slobode na najvišem.

A filozofija Pepea Muhike je da su siromašni oni koji mnogo imaju, jer hoće da imaju još više. On je, kako kaže, bogat i srećan čovek. Zvuči kao propovednik. Ali Muhika je ateista i ne veruje u raj van ovoga sveta. Sami morate da ga pronađete na ovoj zemlji.

MOŽEMO: U Evropi, za sada, slabo uspevaju urugvajske bubice. Stranka Podemos, narasla iz pokreta nezadovoljnika u Španiji, izazvala je šok kada je na majskim izborima osvojila pet poslaničkih mesta u Evropskom parlamentu. Još je više iziritirala špansku i evropsku partijsku birokratiju kada su svi poslanici stranke Podemos samoinicijativno sebi smanjili poslaničke plate u Evropskom parlamentu, sa 8.000 na 1.200 evra.

Na Pabla Iglesijasa i njegov pokret Podemos sručila se lavina pogrda. Dok im rejting na domaćem terenu raste, pripadnici ove nove linije, nazvani su katastrofičarima, vudu političarima, crvenim đavolima, utopistima... Optužuju ih da Španiju, ukoliko dobiju izbore sledeće godine, žele da pretvore u zemlju sličnu Venecueli koju je vodio preminuli Ugo Čaves. Oni su ultralevičari poručuju uvodničari „Volstrit džornala” ili „Fajnenšel tajmsa”.

Ovi mladi ljudi tvrde da mogu da promene sistem koji se pokazao neefikasnim. Da prestane poslušnički odnos demokratski izabranih političara pred diktatom finansijskih institucija. Da se ne spasavaju banke i ne uništavaju ljudi. Da li će u tome uspeti ili će proći kao Barak Obama, koji je daleke 2008. stekao podršku širokih masa sa istom parolom – „Da, mi možemo”, ostaje da se vidi.

EVROPA GUBI SEBE: I Evropska komisija je jednom davno (2010) donela odluku da uloži u obrazovanje, istraživanje, inovacije, održivu energiju, smanji siromaštvo i otvori veći broj radnih mesta. To se zvalo „Strategija za Evropu 2020”. Ista ta Evropska komisija pomogla je nametanje oštrih mera štednje koji su, po mišljenju mnogih uglednih ekonomista, uveli kontinent u još težu krizu. Od 2008. do 2012. izdvajanja za obrazovanje su drastično smanjena, naročito u najugroženijim zemljama: u Grčkoj za 17 odsto, u Portugaliji za 13 odsto, u Irskoj za 10 odsto, u Španiji za osam odsto...

Takvi rezovi ne mogu da učine mlade Evropljane pametnijim i obrazovanijim, konstatuje ugledni nemački ekonomista Fabijan Lindner u časopisu„Sošal Jurop”. On iznosi i druge poražavajuće statistike o smanjenju ulaganja u očuvanje životne sredine ili u zdravstvo.

Sva ta sasecanja nisu dovela do povećanja broja zaposlenih. Kompanije, u nemogućnosti da prodaju svoje proizvode, otpuštaju radnike, smanjuju proizvodnju i začarani krug se nastavlja u nedogled. Da bi uspele u trci sa Azijom, ukidaju prava radnika, smanjuju zaštitu na radu, zapošljavaju bez ugovora jeftiniju radnu snagu...

Evropa zbog svega ovoga gubi dušu. A pare? Samo vudu političari iz stranke Podemos setili su se da sebi smanje platu, koja je i dalje tri puta veća od španskog minimalca. Baš kao da su im urugvajske bubice ušle u glavu.