Председникове бубице

Не треба ми та гвожђурија. Решио сам да је продам шеику за милион долара. Паре су ми сада на прагу осамдесете још мање потребне. Па ако их будем добио, изградићемо још педесет кућа за самохране мајке које немају кров над главом.

Одавно је познато да горе цитирани председник Уругваја Пепе Мухика (79) не мари за материјална добра и да своје сународнике саветује да се одрекну нагомилавања скупих ствари. Али нико није очекивао да ће пред крај председничког мандата пристати да се лиши свог старог небоплавог фолксвагена, сада када му је на прагу осамдесетог рођендана ауто ипак потребан да се превезе до града и натраг. Неименовани арапски шеик му је за његову бубу из 1989. понудио ту своту новца, док га је председник под заклетвом проценио на 2.000 долара када је попуњавао листу своје имовине. Мухика је препознао добар посао. Од шеика ће прихватити чек на милион долара, лишиће се гвожђурије, и за добијени новац збринуће се бескућници.

УРУГВАЈСКИ РАЈ: Излишно је посебно наглашавати колико се схватања овог човека – који је због припадности герили Тупамарос у време војне диктатуре провео 17 година у самици, а сада, са супругом Лидијом, живи у трошној кућици на ободима Монтевидеа – разликују од оног што обележава савремени свет. Да је на почетку мандата или у кампањи за председничке изборе, многи би Мухики замерили да је популистички демагог. Овако, Мухика који ће још три месеца остати на челу Уругваја, када га смењује новоизабрани председник, по свој прилици Табаре Васкез, из левичарског Широког фронта, може задовољно да оде у пензију.

Уругвај, стешњен између Аргентине и Бразила, по рангирању Уједињених нација и других међународних институција је на првом месту у Латинској Америци по развијеној демократији, квалитету живота, слободи медија, бројности средње класе, просперитету и сигурности. Уз Уругвај, једино још Чиле на јужноамеричком континенту спада у земље са високим дохотком по глави становника. Корупција је на најнижем нивоу, економске слободе на највишем.

А филозофија Пепеа Мухике је да су сиромашни они који много имају, јер хоће да имају још више. Он је, како каже, богат и срећан човек. Звучи као проповедник. Али Мухика је атеиста и не верује у рај ван овога света. Сами морате да га пронађете на овој земљи.

МОЖЕМО: У Европи, за сада, слабо успевају уругвајске бубице. Странка Подемос, нарасла из покрета незадовољника у Шпанији, изазвала је шок када је на мајским изборима освојила пет посланичких места у Европском парламенту. Још је више изиритирала шпанску и европску партијску бирократију када су сви посланици странке Подемос самоиницијативно себи смањили посланичке плате у Европском парламенту, са 8.000 на 1.200 евра.

На Пабла Иглесијаса и његов покрет Подемос сручила се лавина погрда. Док им рејтинг на домаћем терену расте, припадници ове нове линије, названи су катастрофичарима, вуду политичарима, црвеним ђаволима, утопистима... Оптужују их да Шпанију, уколико добију изборе следеће године, желе да претворе у земљу сличну Венецуели коју је водио преминули Уго Чавес. Они су ултралевичари поручују уводничари „Волстрит џорнала” или „Фајненшел тајмса”.

Ови млади људи тврде да могу да промене систем који се показао неефикасним. Да престане послушнички однос демократски изабраних политичара пред диктатом финансијских институција. Да се не спасавају банке и не уништавају људи. Да ли ће у томе успети или ће проћи као Барак Обама, који је далеке 2008. стекао подршку широких маса са истом паролом – „Да, ми можемо”, остаје да се види.

ЕВРОПА ГУБИ СЕБЕ: И Европска комисија је једном давно (2010) донела одлуку да уложи у образовање, истраживање, иновације, одрживу енергију, смањи сиромаштво и отвори већи број радних места. То се звало „Стратегија за Европу 2020”. Иста та Европска комисија помогла је наметање оштрих мера штедње који су, по мишљењу многих угледних економиста, увели континент у још тежу кризу. Од 2008. до 2012. издвајања за образовање су драстично смањена, нарочито у најугроженијим земљама: у Грчкој за 17 одсто, у Португалији за 13 одсто, у Ирској за 10 одсто, у Шпанији за осам одсто...

Такви резови не могу да учине младе Европљане паметнијим и образованијим, констатује угледни немачки економиста Фабијан Линднер у часопису„Сошал Јуроп”. Он износи и друге поражавајуће статистике о смањењу улагања у очување животне средине или у здравство.

Сва та сасецања нису довела до повећања броја запослених. Компаније, у немогућности да продају своје производе, отпуштају раднике, смањују производњу и зачарани круг се наставља у недоглед. Да би успеле у трци са Азијом, укидају права радника, смањују заштиту на раду, запошљавају без уговора јефтинију радну снагу...

Европа због свега овога губи душу. А паре? Само вуду политичари из странке Подемос сетили су се да себи смање плату, која је и даље три пута већа од шпанског минималца. Баш као да су им уругвајске бубице ушле у главу.