Sud odbija da mu izbriše golootočki košmar

Nikšićanin Radomir Milunović, star 86 godina, proveo je dve godine na Golom otoku, pošto se kao maturant 1948. godine opredelio za liniju Informbiroa.

Golgotu koju je preživeo kao politički zatvorenik na zloglasnom ostrvu dobro pamti i danas, posle više od šest i po decenija.

Dok penzionerske dane provodi u Gerontološkom centru na beogradskom Voždovcu, vremešni Radomir s tugom i razočaranjem lista presudu kojom je srpsko pravosuđe, iz formalnih razloga, odbilo njegov zahtev za rehabilitaciju.

– Bilo je nas 16.000 golootočana, mojih sapatnika. Verujem da se nikome od onih koji su doživeli takvu sudbinu nije dogodilo da dobiju takvo sudsko obrazloženje. Osuđen sam zato što sam organizovano radio protiv tadašnjeg režima, rasturao letke. Zajedno sa mnom, zbog istih grehova, robijao je i moj pokojni prijatelj Branko Zogović. Viši sud u Beogradu uvažio je zahtev njegove porodice za rehabilitaciju, a moj zahtev je odbijen, jer je sud smatrao da nije nadležan. Ta odluka je sada pravnosnažna, jer je potvrdio i Apelacioni sud – kaže Radomir Milunović.

Na Golom otoku je proveo više od dve godine, iako je bio osuđen na 24 meseca. U kaznu mu nisu uračunata četiri meseca boravka u istražnom zatvoru na Cetinju. Sada, posle 60 godina, Srbija mu ne priznaje pravo na rehabilitaciju.

– Sud smatra da je mene kaznio Sud za prekršaje Crne Gore, ali svi smo mi na Golom otoku kažnjeni prekršajno, a ne krivično. Niko nije sudski kažnjen. Bili su vojni osuđenici a mi, civili, dobili smo administrativne kazne za prekršaj, s boravkom na društvenokorisnom radu na Golom otoku – priča Radomir.

U presudi Višeg suda piše da taj sud nije nadležan za Milunovićev zahtev. Zakonom o rehabilitaciji propisano je da pravo na rehabilitaciju imaju one osobe koje su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga „lišene života, slobode ili drugih prava” bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom, ako imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije.

„Kako prava podnosioca zahteva nisu povređena članom Zakona o rehabilitaciji, već administrativnom odlukom Republike Crne Gore, sud smatra da nije nadležan”, piše u odluci Višeg suda, koju je potvrdio i Apelacioni sud.

To možda i ne bi bilo toliko čudno da drugi sudija Višeg suda, rešavajući slučaj Milunovićevog prijatelja Zogovića nije drugačije tumačio zakon, pa je doneo presudu kojom se proglašava ništavim rešenje Narodnog odbora grada Cetinja kojom je Zogović kao „narodni neprijatelj” upućen na prevaspitavanje na Goli otok.

Taj sudija je smatrao da je kazna od godinu dana na Golom otoku, koja je izrečena Zogoviću, bila politički progon, što je sa stanovišta savremenog prava neprihvatljivo.

– Imao sam 21 godinu. Radilo se do iznemoglosti. Bio sam mlad i mogao sam dosta da izdržim, ali sam ipak oboleo. Bio sam toliko lošeg zdravstvenog stanja da je jedne večeri zatvorenik pored mene lupao na vrata, dozivajući sestru, jer sam ja umirao. Tražio sam vodu – priča Radomir, prisećajući se košmara preživljenog na Golom otoku.

Po povratku kući, njegove muke nisu prestale.

– Bio sam obeležen, nisam mogao nigde da nađem posao. Stalno me je pratila tajna policija, sve do 1987. godine. Ko god se sa mnom družio, pozivali su ga da ga pitaju šta sam pričao. Ko nije hteo da kaže, tukli su ga – priča Radomir Milunović.

Dok lista spise stare 60 godina, rešenje kojim je, pod parolom „Smrt fašizmu, sloboda narodu!”, poslat u najstrašniju tamnicu bivše Jugoslavije, izveštaje o „uspešnom prevaspitavanju” posle boravka na društvenokorisnom radu na Golom otoku, podatke o licima otpuštenim iz preduzeća „Mermer”, što je bilo drugo ime za zloglasni zatvor, Radomir se pita koji je razlog zbog koje je Viši sud različito tumačio sudbine njega i njegovog pokojnog prijatelja Zogovića.

– Ja sam uhapšen u Nikšiću, a moj sapatnik u Andrijevici. Ja sam bio u istražnom zatvoru u Nikšiću i Podgorici, a on u Kotoru. I on i ja smo državljani Srbije. Obojica smo rešenjem Komisije za prekršaje osuđeni na popravni rad na Golom otoku. Zbog čega je u njegovom slučaju Viši sud bio nadležan, a u mom nije? Nije mi toliko stalo do rehabilitacije, koliko do pravde, odnosno do nepravde. Priznati drugima, a meni ne, to ne mogu da razumem – kaže Radomir Milunović.

Odgovor za sada nije dobio. Zakon je rekao svoje, a i sud je presudio. Radomir je suviše star da nastavi borbu s paragrafima kako bi dokazao da je i ono što se njemu dogodilo bilo „protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava”, kako to piše u zakonu.

Njegova priča, kao i mnoge druge, ostaće zaboravljena u arhivama mračnih tajni naše prošlosti i presuda koje su menjale sudbine ljudi izgubljenih između prava i pravde.