Decembarski nesporazumi

Tek sada, na kraju godine, shvatio sam da nije sve tako kako izgleda na prvi pogled. Još od januara ove godine. Čini se da je našem kancelaru stalo do sebe i svoje partije, ali ne. Njemu je stalo do Srbije, do građana, koje je, kao Robin od Lokslija, oslobodio onih žutih razbojnika iz srpskog Notingema. Voli on sve građane, čak i one „žute”, koji su tu boju dobili po tamnicama ove slobodne zemlje.

Kažu zlobnici da ima cenzure u medijima. Gde? Pa, ja ne vidim ni medije, sa časnim izuzecima. Svako ima pravo da kaže šta hoće, doduše, u krugu svoje porodice. Ono što se naziva medijima je žuta štampa. To je jedino žutilo koje je dozvoljeno. Vlada neograničena sloboda, svaki novinar ima pravo da izveštava o silikonima estradnih zvezda i njihovim razvodima. Pa, gde ćeš veću slobodu!?

Skupština je mesto slobodne reči. Ako ti dozvoli Bečić i ne izbeči se na tebe. On potpuno slobodno i časno čuva lik premijera i to niko u ovoj zemlji ne može da mu zabrani. Kao ni Babiću i ostaloj većini nad većinama. Dakle, slobodna reč u parlamentu je svetinja, jer i stoka je svetinja. Doduše u Indiji, ali i za ovu zemlju Srbin često kaže: „O, zemljo Indijo!”

Ne čini mi se da su ministri poslušnici. Oni jednostavno vole svog prvog ministra i spremni su da za njega skaču u vatru i vodu. Mada vatre nije bilo kao vode. Nije to nikakav poltronizam, to se radi čista srca i pošteno. Pa čak i onaj Vulin, desna ruka levice, koja je tvrdila da je religija opijum za narod, sada se krsti i ljubi ruku patrijarhu. Tako je i Savle, kad je postao Pavle.

Čini se da prva dama troši mnogo. Neka, sve je to njen Toma zaradio pekući se na tihoj vatri funkcije. A malo i uz kazan. Šta bi rekla supruga sultana od Bruneja da čuje kako naša prva dama krpi kraj s krajem. Pao bi nam ugled u svetu, ugled koji smo mukotrpno gradili, zajedno sa braćom Arapima.

Preteruje se kad se kaže da je izvršen genocid nad penzionerima. I oni moraju da menjaju svest. Čak i dok su na infuziji. Da shvate da će kroz nekoliko decenija i oni bolje živeti. Zato im vlada želi da im penzionerski dani što brže proteknu.

Neki strani analitičari tvrde kako naša vlada juri prema Briselgtonu, a narod srlja prema Moskvi. I to nije tačno: u Briselgton se ide sporo, studiozno, kroz lavirint poglavlja, a narod ko narod, srlja na sve strane. I to decenijama. Ma, još od Velikog rata, u kojem smo sve bliže porazu. Od svih učesnika, tadašnji neprijatelji su nam sada najbolji prijatelji.

Dakle, ništa nije onako kako izgleda. Pitanje je i da li je ovo u šta ulazimo uopšte nova godina!? U Austriji je tek 1914, u Hrvatskoj 1941, u Rusiji 1917, u Crnoj Gori 2006...u Srbiji je, čini se, 1389.

Pa, onda (pre)živeli!