Vučićeva ponuda

Možda je bio samo loš dan. Ili odraz istinske nervoze lidera koji je mnogo uložio u evropske integracije i onda shvatio da evropski prijatelji, izgleda, počinju da ulažu u podrivanje njegove vlasti. A sasvim je moguće da je reč o običnoj pokaznoj, diplomatskoj vežbi u kojem se, sa obe strane, ispituju granice strpljenja ili poštovanja između Beograda i Brisela.

Posle neobične polemike srpskog premijera Aleksandra Vučića i portparolke EU Maje Kocijančič, gotovo sve rasprave u realnoj i virtuelnoj Srbiji posvećene su pritiscima na medije i slobodi izražavanja, ali je negde u pozadini tih bezobalnih priča ostala jedna Vučićeva velikodušna ponuda evropskim partnerima. „Uzgred, ako vam lično predstavljam smetnju jer neću da budem vaša lutka na povocu, već samo sluga građana Srbije, jasno me i nedvosmisleno o tome obavestite, i ne brinite, skloniću vam se sa puta, a znam da ima mnogo onih koji čekaju da ulogu potrčka i poslušnika istog sekunda preuzmu”, rekao je premijer Aleksandar Vučić u pismu Maji Kocijančič, koja na početku evropske birokratske karijere nije ni sanjala da bi mogla jednim odgovorom da sruši neku vladu, pa makar to bila vlada male, siromašne evropske zemlje. Deo tog pisma može da se protumači kao obična ironija ili upozorenje bahatim zapadnim saveznicima, koji su u poslednjih decenija radikalno menjali stavove o kapitalizmu, energetici, ljudskim pravima, islamu i stotinama drugih pitanja, ali se nekako ispostavilo da politiku prema Srbiji nisu previše promenili.

Jedan ugledni član bivše vlade govorio je da ga u čitavom političkom životu Srbije najviše nerviraju priče kako zapadni ambasadori kroje sudbinu zemlje i da mu to suviše liči na dobro poznate teorije zavera koje su na ovom podneblju uvek najmaštovitije. A onda se pojavio sajt „Vikiliks” u kojem su, još maštovitije, opisan odnos domaćih zvaničnika i stranih ambasadora. Tako je Džulijan Asanž jednu od teorija zavera veoma lako pretvorio u osnovni zakon političkog delovanja u Srbiji. A brojni pripadnici desne inteligencije su posle„Vikiliksa” imali sasvim solidne argumente kada su govorili da su ambasade imale veći uticaj na izbor srpske vlade nego srpski birači. 

Zato je i „velikodušna ponuda” premijera Vučića evropskim liderima samo istakla jedan od glavnih političkih nesporazuma savremene Srbije – ko bira vladu Srbije i da li smo mi društvo fasadne demokratije u kojem sve ima demokratsku formu ali se ključne odluke ipak donose negde daleko, van dometa građana Srbije. Vučićeva ponuda je, verovatno, bila sasvim retoričke prirode, izrečena s namerom da upozori evropske partnere da se sa više poštovanja odnose prema Srbiji. Ali bi ta igra reči, diplomatskih zapleta ipak morala da uvaži sasvim elementarno pravilo bilo koje evropske države – da svaku vladu i biraju i smenjuju samo birači.