Srećan red

Stotinu metara dugačak red pružao se juče od Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. To mnoštvo ljudi čekalo je da kupi ulaznice za februarski repertoar tog teatra, koje su snižene na svega stotinu i dve stotine dinara. Cinik će reći: sve što je besplatno, kao što ovo praktično jeste, razgrabiće se očas posla. Nije to želja za kulturom, nego simptom siromaštva i očajanja. I to je istina. Ali, ipak je u prizoru ispred JDP-a, kakav se ne viđa pred domaćim pozorišnim kućama, bilo nečega veličanstvenog.

Da se takvi redovi za karte u javnom prevozu izuvijaju od poslovnica „Busplusa”, gradonačelnik Siniša Mali bi organizovao i treći doček Nove godine ovog januara. Kada bi toliko ljudi čekalo pred ispostavama „Er Srbije” da kupi karte za poslovna putovanja u svetske metropole i odmore na egzotičnim odredištima, ministar finansija Dušan Vujović bi mogao da odahne pošto bi to pokazalo da se srpska ekonomija napokon oporavila.

Umesto takvih redova, u protekle dve decenije smo gledali ljude kako pred ambasadama čekaju vize za emigraciju, navaljuju na Dafiment banku ne bi li spasili ušteđevinu ili se tiskaju u prodavnici da bi se probili do hleba, mleka i ulja. Pa, nije Srbima samo do beloga ’leba, i pozorište je hrana za dušu, napomenuo bi neko, možda malo patetično.

Navikli smo se na te tužne redove, umesto na srećne, kakvima nas je juče počastio JDP odlukom da i desetostruko spusti cene ulaznica. Ovo je prvi put da se pred nekim domaćim teatrom okupi toliko mnogo ljudi. Ali, nekada su i srećni redovi bili mnogo češći prizor. U bolja vremena, čekalo se tako na ulaznice za Fest, pa neretko i za obične bioskopske predstave holivudskih blokbastera. Teške godine za Srbiju bezmalo su zbrisale i sećanje na te prizore, ali poneki još pamte kako je to izgledalo.

Zato je nepošteno odbaciti jučerašnji red pred JDP-om kao puki grabež kakav bi nastao za bilo čim što se daje besplatno. Mnogim ljudima je danas preskupo da kupe i novine, ove ili bilo koje druge. Tek im je nezamislivo da mogu da odu u pozorište po nahođenju. Toliko malo novca kojim raspolažu treba da raspodele. Naravno, prvo se kupuju hleb i mleko, onda meso, voće i povrće. Nažalost, novčanik većini građana Srbije potpuno presuši pre nego što na kulturu dođe red.

Sa dubljim džepom, nema razloga da se ne veruje kako bi makar mnogi, ako ne i svi iz reda pred JDP-om išli u teatar. Jedino što bi ga posećivali redovno, umesto da nagrnu po karte kao juče, ali i to samo zato što im je ovo, nažalost, jedinstvena prilika. Opet će je dočekati tek kada ministar finansija Srbije zaista bude mogao da odahne.