Kad su živi bili oplakani

Guča – U jesen 1914. zemljoradnik Budimir Davidović vratio se u zavičajno selo sa 70 rana, dva najveća odlikovanja i vencem vojničke slave. Povesničari su docnije zabeležili da je on, može biti, najveći junak Velikoga rata, udevajući u priče o seljaku iz Goračića jednu ratnu – „Niko ne zna šta su muke teške, dok ne prođe Albaniju peške” i jednu Njegoševu – „Blago onom ko doveka živi”.

Budimirov podvig veliča u svom dnevniku bolničarka Draginja Draga Purić: „Svud se čulo kakvo je junaštvo učinio kad je presekao žicu i ušao u bugarski položaj, uhvatio bugarskog stražara i doneo ga živog u četu”, te dodaje:

„Danas donesoše sa fronta Budimira Davidovića iz Goračića sa 17 rana i bez šake na desnoj ruci... Šestog dana, došli su kod njega komandant cele vojske na Solunskom frontu, general Saraj, i regent Aleksandar Karađorđević. Oni su pred nama odali zahvalnost Budimiru, i general skide sa svojih prsiju Legiju časti i meće na Budimirove ranjene grudi. Takođe i regent Aleksandar skida potom Karađorđevu zvezdu sa svojih prsa i kači na Budimirova.”

Sećanje na Davidovića (1890–1980) i ratne mu drugove osveženo je ovih dana u Guči gde je Biblioteka opštine Lučani predstavila upravo štampanu spomenicu „Dragačevci ovenčani Karađorđevom zvezdom”, iz pera Radovana M. Marinkovića, Nikole Nike Stojića, Joviše M. Slavkovića i Zorana Marinkovića.

– Tragajući kroz Dragačevo i kroz vremena, sreli smo da je Karađorđevom zvezdom odlikovano 35 zavičajaca, i za svakog smo dali životopis. Kad je knjiga već bila u štampi, „Politika” je iz pera Dejane Ivanović objavila priču o Milutinu Ristiću iz Turice kod Guče, jednom od 1.300 kaplara koji nam nekako beše promakao, pa smo belešku o njegovom vojevanju smestili na unutrašnju stranu korica – kaže za naš list Radovan M. Marinković, književnik iz Čačka.

On veli da su skoro svi odlikovani bili zemljodelci, i svi veoma rodoljubiv soj. Zato je u ratovima za oslobođenje otadžbine 1912–1918. poginulo čak 3.240 vojnika, podoficira i oficira iz malog Dragačeva.

Neki srećkovići, iako već živi oplakani, uspeli su da se vrate kući iz tog strašnog boja. Jedan od njih je Miloje Živanović iz Negrišora, kod Lučana, koji je stigao pravo na svoj parastos, a njegov povratak kasnije je ovako opisao Radosav Rade Jovančević, hroničar lučanski:

„Miloje je nestao u jednoj od bitaka i njegovi drugovi računali su da je poginuo, pa je posle oslobođenja 1918. roditeljima tako i saopšteno. Čim su to doznali, ukućani mu izdaju jedno podušje pred crkvom u Tijanju a drugo, po običaju, kod kuće. I, dok su rodbina i komšije u dvorištu, pri upaljenim voštanicama, uzimali panaiju, iznenada stigne Miloje kome se podušje i izdavalo. Stajao je na kapiji i zbunjeno gledao.

Prva se snašla njegova majka Julka, baci sveću iz ruke i potrča sinu u zagrljaj, vičući kroz suze:

– Miloje! Miloje! Živ si mi! Mi te oplakasmo i prežalismo!

Ostali, takođe, brzo pogase sveće. Nastalo je grljenje, ljubljenje i pozdravljanje, pa se parastos pretvorio u veselje.

Zabunu je objasnio sam Miloje. On je jedne noći u boju pao Austrijancima u ruke, bio zarobljen i sproveden u logor. Kući se nije javljao pošto je nepismen, a u zarobljeništvu sa njim ne beše nikoga od Srba, da piše umesto njega. Kad je rat završen oslobođen je, a njegovi su ga već bili ožalili.

Sličnom sudbinskom stazom, iz mrtvih među žive, vratio se i Vuksan Tošić (1895–1975) iz Guče, koji je sam opisao svoj povratak i belešku predao Istorijskom arhivu u Čačku:

„Godine 1918. ostavljam jedinicu. Iz Kraljeva pešačim kroz noć, stižem u rasvit, prilazim blizu kuće. Na putu sretnem starca po imenu Miljko. Komšije smo, poznajem ga dobro. Pružim mu ruku i pitam se sa njim. Ruku mi steže pa me upita odakle sam i od koga roda. Ja mu kažem čiji sam ali mi ne hte verovati pa mi veli da je Vuksan, to jest ja, prežaljen pre godinu i po. Ponavljam mu da sam to ja i da se mojoj kući vrati i da muštuluk traži. Ali, čiča mi ne smede verovati...

Prilazim blizu avlije. Nikoga u dvorištu nema. Skidam s ramena mašinku. Ceo rafal, dvadeset metaka, odjednom ispalim. Izlaze ukućani pa me čitavo glede. Izgubili nadu, prežalili me. Tada mi sestra širi ruke od milosti i vrisnu. Otac od radosti plače. Okolina cela dolazi da vidi mene potopljenika. Pričaju mi kako su mi podušje izdavali”.