Skandinavski mitovi

Činilo se da Norvežane ništa ne može da promeni, a onda je došla nafta, pa joj je cena dugo rasla, a sada pada. I mada se mnogo više od drugih zaštitila od kletve koju obilje crnog zlata unosi u krvotok zemlje, niska cena energenata, će dodirnuti i naizgled nepromenjivu Norvešku.

Kada je iz Severnog mora , nafta tek počela da utiče u norveški model života  (1971.),  prosečni Norvežanin je bio isto onoliko siromašan koliko i prosečni Grk, kako ukazuje „Fajnenšel tajms“.

Standard susedne Švedske bio je za pedeset odsto viši, dok je danski bruto domaći proizvod bio za trećinu veći.

Danas statistika govori obrnuto: Medicinsko osoblje u Norveškoj , i posle devalvacije krune za 60 odsto više zarađuje od njihovih kolega u SAD. Pre devalvacije ta razlika bila je 80 odsto u korist norveških medicinara. Prosečni Norvežanin je 2013. bio za 50 odsto bogatiji od Šveđanina.

Očekujući dalji rast primanja mnogi su se Norvežani zadužili da bi kupili nove kuće i stanove, a njihova cena mogla bi da padne i za 30 odsto, pošto je prethodno potukla sve rekorde. Dug je ostao isti.

Svaki deveti Norvežanin radi na nekom poslu vezanom za naftnu industriju, a sada bi neki od njih mogli da ostanu bez tih zanimanja.

„Ukoliko naftni podsticaj utihne, životni standard Norvežana će verovatno opasti što kroz devalvaciju krune, što kroz smanjenje prihoda. Za sada se to nije dogodilo.“

Na ove nove prilike i perspektive uz podsećanje na ogromne rezerve u nedodirljivom penzionom fondu kojim je država obezbedila svoje sugrađane i za mnogo stotina godina unapred, mirno je upozorio guverner Centralne norveške banke Oistein Olsen. Zemlja će se okrenuti mnogim drugim industrijskim granama čija aktivnost nije zamrla za vreme naftnog buma.  Zahvaljujući mudrom vođenju države uz sveopštu saglasnost , Norveška nije proćerdala svoje enormne prihode , kada joj je vetar duvao u leđa.  I sada kada je petrolejski sektor u opadanju, svetski analitičari ne očekuju krizu na severu Evrope. Pad standarda predviđaju domaći analitičari i političari i o tome se otvoreno razgovara.

Evropska egzotika- Zbog ogromnih poreza na prihode, velikih socijalnih beneficija, države blagostanja , podrške trudnicama, nezaposlenima, bolesnicima, mladim i starim , insistiranju na apsolutnoj polnoj jednakosti, zbog spoja sa prirodom , makar ona bila i ledena, zbog svedenog dizajna i ljudske etike, o skandinavskim zemljama se govori kao o nekoj vrsti evropske egzotike. Da li je to mit koji se namerno pothranjuje kao primer ostalom delu Evrope čije su vrednosti urušene? Može li se govoriti o spokojnoj i tolerantnoj Skandinaviji, kad u predgrađima Stokholma gnevnici pale automobile i razbijaju izloge, kad se u Kopenhagenu puca u debatni klub ili u sinagogu, kad se po odluci zvaničnog Osla, norveškim policajcima prvi put uz uniformu daju i pištolji , kako bi malo agresivnije sačuvali red u zemlji?

Zavirite malo u statistiku, i sami ćete videti da taj mit ima još uvek neke dobre temelje na kojima se drži: Finska ima po merenjima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, najbolji obrazovni sistem, Švedska je proporcionalno broju svojih stanovnika primila više izbeglica iz ratnih područja od bilo koje druge evropske zemlje, Islanđani kupuju više knjiga nego bilo ko drugi, i najviše energije crpu iz geotermalnih izvora, Danci su po indeksu sreće UN, najsrećniji ljudi na svetu.

Ipak mnogo se toga promenilo i u nordijskim društvima. Nejednakost raste, pa je , na primer u Švedskoj, ona u poslednjih petnaest godina porasla četiri puta više nego u SAD. Primetan je rast ksenofobičnih partija i grupa.

Ali još uvek u Kopenhagenu, na istu privatnu zabavu može biti pozvan radnik , premijerka, neki nobelovac, i prodavac cipela. Na njujorške partije vodoinstalateri se ne pozivaju, kako piše američki „Njujorker“ .

Šefe, ne zovi me posle tri- Svaki otac ili majka može da izađe usred posla, negde oko tri, a da ga njegove kolege ne gledaju popreko. To tvrdi , stokholmski list na engleskom jeziku „Lokal“. Roditelj kaže šefu da ga ovaj ne uznemirava telefonom posle tri, jer ide po svoju decu.  Navodno šef to poštuje kao sveto pismo.

Kafiće u Švedskoj i Norveškoj u prepodnevnim časovima popunili su sretni očevi sa svojim bebama. Po bračnom ili vanbračnom paru roditeljsko odsustvo iznosi 480 dana. Od toga svaki od roditelja mora da ispuni svoju kvotu od 60 dana. Ako neki otac, ili ne daj bože majka neće da zbog gajenja dece odsustvuje sa posla ni ta dva meseca, taj nema mogućnost da svoju beneficiju prebaci na drugog roditelja. Tako su muški Nordijci naučili da povijaju bebe, vode ih kod lekara, pevaju im uspavanke i pijuckaju kaficu.

Dok god nešto ne pukne i ne razbije i ovaj mit.