Epidemija ugrožava Ameriku

Specijalno za "Politiku"
Vašington - Kada je Samer Ramadan, naturalizovani Amerikanac, rešio da posle sedamnaest godina okonča bračnu zajednicu bio je ubeđen da je za to dovoljno da svojoj dotadašnjoj družbenici kaže tri puta: „Razvodim se od tebe”. Pošto je to izjavio u prisustvu dva svedoka, pozvao je svog advokata u Tripoliju (gde je brak svojevremeno sklopljen po tamošnjim zakonima) da mu da papire o razvodu braka. Sonja, njegova supruga, privolela se zakonima nove domovine. Pa je brakorazvodnu parnicu otpočela preko američkog suda. I ona je trajala nekoliko godina. Ramadan je na kraju uspeo da shvati da je američki razvod mnogo skuplji i komplikovaniji nego što je on to zamišljao i da njegova bivša supruga može, oslobodivši se njega, do kraja života da uživa u dobrom delu njegovog imetka i zarade. Na stranu novac koji mora da odvaja za troje dece, njihovo zdravlje i školovanje.

Malo je danas naivnih poput Ramadana, koji se zanose da će iz razvoda izaći materijalno neoštećeni. Od raskida bračnih ili vanbračnih zajednica berićetno živi armija advokatskih firmi koja za rekordne honorare vodi maratonske procese svojih klijenata. Svaki drugi brak se u Americi razvodi, s tim što su razvodi drugog ili trećeg braka za dvadesetak procenata češći nego onih koji su se prvi put venčali. Statistika kaže da svadba u proseku košta 27.000 dolara, ali razvod desetostruko nadmašuje troškove venčanja. I ovako prezaduženi Amerikanci, uplašeni da će zbog nacionalne pandemije otići u bankrot, sve češće se odlučuju na zajednicu bez overene venčanice. Kad jednom stigne presuda, bračni partner, koji je bolje stojeći, može da računa da će mu se bogatstvo očas istopiti zbog povećanih obaveza prema razvedenoj (lepšoj) polovini i deci, koja po pravilu pripadnu majci na staranje. Mnogi zato, plašeći se teških dana, unapred prave predbračne ugovore, kojima se reguliše svaki trošak u budućem braku ili ne daj bože prilikom razvoda. Predviđa se čak u cent, ko će plaćati obdanište, a ko dadilju, ako se rodi jedno ili više dece.

Ali, Amerika je velika zemlja, pa nije retkost da se očevi posle razvoda zauvek izgube i zatru sebi svaki trag. To su takozvani očevi duhovi koji u nekoj državi, što dalje od prvog ognjišta, pod drugim imenom započinju novi život.

Iako su razvodi ovde poprimili razmere epidemije, na brakolomce se gleda kao na zaražene kugom. Ističu se nenadoknadive psihološke posledice po detetov razvoj. „Deca razvedenih roditelja po pravilu pokazuju lošije rezultate u školi”, upozorava se sa plakata polepljenih po mnogim državnim i privatnim firmama. Istražuju se u ozbiljnim studijama gradovi u kojima su brakovi najpostojaniji, i oni koji pružaju neograničene mogućnosti za švrljanje sa strane.

Prevara bračnog partnera je globalno krunski razlog za rastavu. Ali Pamela Drakerman, američka novinarka koja živi u Parizu, a niz godina je provela kao dopisnica iz Latinske Amerike, nedavno je u svojoj knjizi „O brakolomstvu od Tokija do Tenesija”, navela da jedino Amerikanci imaju nepodnošljiv osećaj krivice posle prevare svog bračnog partnera zbog čegačesto piju antidepresive decenijama. Svi drugi, a naročito Francuzi vanbračne izlete shvataju sportski. Amerikanci, međutim, kako je objasnila, ne mogu da razumeju zašto se Hilari Klinton nije razvela od svoga supruga kada je obelodanjena njegova afera sa Monikom Levinski. Najveći broj Amerikanki bi takvog muža, pa bio on i predsednik, momentalno izbacile iz( Bele) kuće. No, da li se vremena menjaju, ili je u Americi razvod postao previše skup, tek Hilari je daleko od te pomisli.