Portret bez rama: Huligan

Dolazi na stadion, ali nije mu bitno šta gleda. Uglavnom ne zna igrače protivničkog tima, a često ni svog. Bitno je kako se čuje, koliko glasno urliče. Jer, on je centar svake utakmice. I uveren je da su fudbaleri, treneri, televizijske kamere i ostali gledaoci tu zbog njega. Nije bitan fudbal, bitno je dranje, koreografija, često i performans. I niko nikad mu nije objasnio da su stvari obrnute. Ne da mu nije objasnio, nego ga nijednim postupkom nije razuverio da je uloga gledaoca na stadionu, zamislite čuda, da gleda utakmicu.

Bakljom zna da gađa svog komšiju, inače navijača istog tima, ali druge frakcije. Prethodno s istim tim „ljutim protivnikom” sedi u kladionici u kojoj se često kladi protiv svog „voljenog” kluba. Jer tiket je tiket, a navijanje nema veze sa zaradom. Osim kad klub, neretko, plaća razne „usluge”.

Kad se baklje istroše, dobro mu dođu i kamenice. Nekad pogodi svog prijatelja, nekad njegov prijatelj uzvrati pa mu razbije glavu. Kao u nekom starom dokumentarcu u kojem su pripadnici afričkih plemena objašnjavali šta je za njih najveća radost, a šta najveća nesreća: „Sreća je kad upadnemo u susedno pleme, njih prebijemo, otmemo im stoku i zapalimo im kuće. Nesreća je kad oni to urade nama”.

Kad ni to nije dovoljno, zapali vatru na celoj tribini. Onda klub na čijem stadionu se to desilo saopšti da je „u požaru izgoreo i deo finansijske dokumentacije”. Verovatno kasnije kad dođe policija ili poreski inspektor ispostavi se, gle čuda, da je izgoreo baš onaj papir koji interesuje državne organe.

„Umetnički” performansi često završe na svim naslovnim stranama, Englezi konačno pronađu nekog ko je gori od njih, a on, huligan, kao bezimeno lice u gomili dobije lažnu verifikaciju da je deo nečega važnog. I onda potvrdu tog prividnog osećaja dobije tako što ne završi na mestu gde su stan, hrana i straža besplatni i gde je moguće ostvariti zabranjenu romansu protiv koje se tako zdušno bori. Kad je to potrebno.

Kad se već uveri da ne postoji nikakva šansa da mu se išta desi, pridruži mu se još nekoliko bezimenih pod lažnim izgovorom da „nemaju posao, nadu i budućnost”, pa se zajedno otrgnu s lanca, nadajući se da se po starom srpskom običaju ništa neće promeniti, čim se medijska pažnja skrene na neki drugi problem.

Ili dok huliganova majka ne odluči da sledi primer izvesne Toje Grejem koja je postala heroj američke i svetske javnosti, jer je svog sina huligana, pre nekoliko dana, pretukla na demonstracijama u Baltimoru, pred svim američkim TV kamerama. Možda, ali samo možda, tek tada, huligan postane pravi navijač. Onaj koji voli svoj klub i ne mrzi nikog zbog toga.