Портрет без рама: Хулиган

Долази на стадион, али није му битно шта гледа. Углавном не зна играче противничког тима, а често ни свог. Битно је како се чује, колико гласно урличе. Јер, он је центар сваке утакмице. И уверен је да су фудбалери, тренери, телевизијске камере и остали гледаоци ту због њега. Није битан фудбал, битно је драње, кореографија, често и перформанс. И нико никад му није објаснио да су ствари обрнуте. Не да му није објаснио, него га ниједним поступком није разуверио да је улога гледаоца на стадиону, замислите чуда, да гледа утакмицу.

Бакљом зна да гађа свог комшију, иначе навијача истог тима, али друге фракције. Претходно с истим тим „љутим противником” седи у кладионици у којој се често клади против свог „вољеног” клуба. Јер тикет је тикет, а навијање нема везе са зарадом. Осим кад клуб, неретко, плаћа разне „услуге”.

Кад се бакље истроше, добро му дођу и каменице. Некад погоди свог пријатеља, некад његов пријатељ узврати па му разбије главу. Као у неком старом документарцу у којем су припадници афричких племена објашњавали шта је за њих највећа радост, а шта највећа несрећа: „Срећа је кад упаднемо у суседно племе, њих пребијемо, отмемо им стоку и запалимо им куће. Несрећа је кад они то ураде нама”.

Кад ни то није довољно, запали ватру на целој трибини. Онда клуб на чијем стадиону се то десило саопшти да је „у пожару изгорео и део финансијске документације”. Вероватно касније кад дође полиција или порески инспектор испостави се, гле чуда, да је изгорео баш онај папир који интересује државне органе.

„Уметнички” перформанси често заврше на свим насловним странама, Енглези коначно пронађу неког ко је гори од њих, а он, хулиган, као безимено лице у гомили добије лажну верификацију да је део нечега важног. И онда потврду тог привидног осећаја добије тако што не заврши на месту где су стан, храна и стража бесплатни и где је могуће остварити забрањену романсу против које се тако здушно бори. Кад је то потребно.

Кад се већ увери да не постоји никаква шанса да му се ишта деси, придружи му се још неколико безимених под лажним изговором да „немају посао, наду и будућност”, па се заједно отргну с ланца, надајући се да се по старом српском обичају ништа неће променити, чим се медијска пажња скрене на неки други проблем.

Или док хулиганова мајка не одлучи да следи пример извесне Тоје Грејем која је постала херој америчке и светске јавности, јер је свог сина хулигана, пре неколико дана, претукла на демонстрацијама у Балтимору, пред свим америчким ТВ камерама. Можда, али само можда, тек тада, хулиган постане прави навијач. Онај који воли свој клуб и не мрзи никог због тога.