Pamćenje u egzilu

Čuli smo prvi udarac čekića u prislušnu skalameriju američke Nacionalne bezbednosne agencije (NSA), ali nismo videli da su kongresmeni potpuno srušili špijunsku konstrukciju postavljenu po mraku posle 11. septembra, daleko od očiju javnosti zaplašene pričama o terorizmu. Pohvalno je što Predstavnički dom i Senat nisu produžili važenje članovima Patriotskog zakona na osnovu kojih je vlada pravila dosije o svakom telefonskom razgovoru u SAD. Ipak, za izmene koje su upravo doneli dobili bi mlak i kratak pljesak.

Novi Zakon o slobodi zabranjuje pomenutu praksu masovnog praćenja poziva, u najvećem broju slučajeva sasvim nedužnih građana, ali ne zauzdava NSA na drugim poljima. Zagovornici Bušovog načina borbe protiv terorizma užasnuti su time što Kapitol hil nije obnovio Patriotski zakon i potpiruju strah od budućih napada nalik na one 2001. Sa druge strane, političari koji su ponosni na Zakon o slobodi sve vreme se prave da su se oni lično dosetili da je nešto trulo u državi Danskoj, zaboravljajući da odaju priznanje uzbunjivaču Edvardu Snoudenu, koji nam je pre dve godine otkrio koliko daleko i duboko sežu pipci njegovog nekadašnjeg poslodavca. 

KOGA BRIGA KAKO JE SVE POČELO: Da nije bilo Snoudena svet ne bi znao da SAD čitaju mejlove državnika iz savezničkih zemalja, dok bi Amerikanci samo naslućivali da njihova vlada, protivno duhu ustava, krši njihovo pravo na privatnost. Ne samo da je vašingtonski establišment zaboravio od koga je počela priča o masovnom nadziranju komunikacija, već je i dalje nameran da tom čoveku sudi za izdaju, zbog čega se on i dalje krije u Rusiji. Paradoksalno je da se zakon menja upravo zbog onoga što je Snouden obelodanio, a da je on i dalje lice sa poternice, prinuđen na život u egzilu.

I pored svega, ovonedeljna dešavanja u Kongresu Snoudenova su pobeda. Umesto da kao do sada zahvata sve telefonske pozive u zemlji, vlada će ubuduće morati da traži nalog za svakog pojedinačno, i to od suda koji je dosad nazivan tajnim i koji je lako odobravao sve što NSA traži, a koji će prema slovu novog zakona postati otvoreniji. Dosije o tome ko je koga zvao, koliko je trajao razgovor i koliko su pozivi bili česti čuvaće telekomunikacione kompanije, a ne NSA, tako da će obaveštajci morati da uz sudski nalog traže informacije o svakom ponaosob.

HEROJ U MIŠJOJ RUPI: Sve ostaje isto za strance kao i za Amerikance koji budu u kontaktu sa njima, tako da oni i dalje mogu računati na prislušne uređaje svoje vlade, iako nemaju nikakve veze sa terorizmom. Nije dokazano da je administracija zloupotrebila ono što je znala o građanima –  da zovu psihijatra ili lobistu – ali nema dokaza ni da je sprečila ijedan teroristički napad tako što je špijunirala i one koji ništa nisu skrivili.

Snouden je u autorskom tekstu u „Njujork tajmsu” pohvalio izmene zaključivši da je to rezultat delovanja obaveštene javnosti, ali je dodao da vlada i dalje prati interesovanja korisnika interneta, redovno beležeći ko šta pretražuje na „Guglu”. Njegov komentar je optimističan jer predviđa uspon nove generacije koja odbija da joj vrednosti i način života određuje jedan jedini događaj – 11. septembar.

ZAR IH NISMO CIVILIZOVALI: Možda je generacija o kojoj govori Snouden rešena da odlučuje na osnovu argumenata, a ne iz bojazni od drugog i drugačijeg, stvarno iza ugla, ali još ne na sceni. U Vašingtonu još vlada stara škola mišljenja koja seje strah od terorizma. Lider republikanske senatske većine Mič Mekonel grmi na sav glas da su SAD ostale bez oružja u borbi protiv Al Kaide i Islamske države. Demokrata Dajen Fajestin, poznata po objavljivanju izveštaja o mučenjima u tajnim zatvorima CIA, konzervativac i  spoljnopolitički jastreb Lindzi Grejem, današnji direktor NSA i nekadašnji visoki zvaničnik CIA, svi odreda se pitaju koliko je bilo pametno ukidati Bušov zakon u vreme kada se SAD suočavaju sa najvećom opasnošću od zla poput onog koje je pre 14 godina odnelo 3.000 ljudi.

Ako je stvarno tačno ono što oni tvrde –  da se SAD nikada nisu nalazile pred većom pretnjom od terorizma – ne možemo da se ne zapitamo čemu onda okupacije Avganistana i Iraka, nekoliko hiljada mrtvih civila u udarima dronova Pentagona od Somalije do Pakistana, čemu, pobogu, prisluškivanje nedužnih svojih i tuđih državljana, pa čak i saveznika? Ili je reč o „mitu o sveprisutnom neprijatelju”, kako američki politikolog Džon Mjuler naziva potpirivanje straha od onih koji navodno mrze Ameriku da bi establišment opravdao pohod na bliskoistočna naftna polja i profite industrije naoružanja ili je „najveći neprijatelj civilizacije” stvarno pred vratima, ali bi onda valjalo preispitati koliko je dosadašnji rat protiv njega bio delotvoran.