Sarajevski duh tolerancije

Rat u Bosni započeo je pre četvrt veka incidentom sličnim ovom sa čačanskim bajkerima, samo sa još težim posledicama. Tada je ubijen jedan od srpskih svatova zato što su prošli Baščaršijom nesmotreno mašući srpskom zastavom. Pa su im Ćelo i ostali lokalni razbojnici, već tada u službi politike, hteli da stave do znanja kako to nije u duhu tolerancije i multietničkog bontona u gradu čije je ime, kao i naziv samog starog trga, levantinskog porekla. Iako je najstarija pravoslavna crkva iz koje su svatovi dolazili udaljena nepunih stotinak metara odatle, a najduža ulica u samoj čaršiji nosila je ime slavnog kosovskog junaka – Miloša Obilića.

U godinama pred sam rat, a to su kasne osamdesete, iako na rat još niko nije pomišljao – naelektrisana atmosfera zgušnjavala se u oblik strepnje, iz koje je nastao i Sarajevom kružio jedan simptomatičan, na prvi pogled bezazlen, a ispostaviće se proročki – zloslutan vic. Prenosim ga u autentičnoj verziji, sa tada još benignim lokalnim umekšavanjima pojedinih suglasnika: „Jesi li ćuo, juće na Ćaršiji neko ukrao ćo’eku lubenice? Ima tu, bolan, i šovinizma! Ćo’ek je iz Ćaćka!“

Tridesetak godina ranije dospeo sam iznenada u Sarajevo zbog službenog premeštaja moga oca. Pre toga smo šest godina živeli u Titogradu (1954–1960). Dakle, trideset i šest godina boravio sam u područjima gde se isključivo koristilo ijekavsko narečje. Ja sam se sve vreme držao svog maternjeg, ekavskog izgovora. Ne zbog neke tvrdoglave doslednosti, već zato što mi se to činilo prirodnim i logičnim. I zato što je u tim vremenima vladala gotovo apsolutna tolerancija; na ovu vrstu činjenica nismo čak ni obraćali pažnju. Međutim, kada sam rekao ’gotovo apsolutna’ – najavio sam i malu rezervu. Iako sam bio tinejdžer, šesto čulo govorilo mi je da u društvu manje inteligentnih, a samim tim i manje tolerantnih sabesednika pređem na jedan oblik mimikrije i privremeno koristim lokalni dijalekt. Ne zato što sam se bojao bilo kakvih posledica, već jednostavno da ne bih ’štrčao’ i izazivao radoznalost prisutnih. Inače, sve autorske tekstove pisao sam takođe na ekavskom.

Tog principa držao sam se i kada sam došao u Sarajevo. U toku 1970. završio sam svoj prvi igrani film „Draga Irena“. Svi dijalozi bili su na ekavskom, iako se radnja očigledno zbiva u tadašnjem Sarajevu. Deo opravdanja možda je u tome da su junaci studenti, pridošli od nekuda. Ali, svejedno, niko u tom smislu nije imao primedbe ni zamerke. Čak su  ga dvojica uglednih Be-Ha intelektualaca (dr Nerkez Smailagić i dr Muhamed Filipović) ocenili kao najbolji Be-Ha igrani film koji je snimljen do tada.

Dvadeset godina kasnije (1990) ulazim u kafić „Boemi“, u srcu Sarajeva, na Marin dvoru, i dok čekam prijatelja pitam sredovečnog gospodina koji upravo ustaje da li je sto slobodan. Iznenada on mi se obrati: „Odakle ste?“ Odgovaram: „Iz Sarajeva.“ Sledi još jedno pitanje: „A zašto tako čudno govorite?“ Oznaka ’čudno’ odnosila se na moj ekavski izgovor. U tom momentu naišao je moj prijatelj i čuo kraj razgovora. To je Zlatko Lavanić, sjajan čovek i već dokazani reditelj (mnoge nagrade za dokumentarne filmove i za igrani film „Strategija švrake“, po scenariju Kusturice, sa kojim je pre toga kao pomoćnik režije sarađivao više puta). Posle moje napomene sagovorniku da sam poreklom iz Srbije, rekao je: „Pa onda se tamo i vratite!“ i krenuo ka izlazu. Moj prijatelj Zlaja (kako smo ga zvali, a koji je inače po formalnom nacionalnom opredeljenju bio Hrvat) izgubio je kontrolu i gnevno krenuo za gospodinom: „Ma, šta on to lupeta?!“ Jedva sam ga zaustavio, onako razgnevljenog, da ne pođe u fizički obračun.

Šta bi mogla da bude eventualna poenta? U ludim vremenima potencijalnim ludacima se aktiviraju hormoni ludila. Ali i u međuvremenu treba biti na oprezu. Iako se neke činjenice ne eksponiraju odmah kao indicije ludila to ne znači da su zatrte, već samo zatomljene, pritajene. Citirana šala na početku teksta zato ima višestruko značenje. U njoj dominira dobroćudni duh nekadašnjeg, zaista tolerantnog i multietničkog Sarajeva, na jednoj strani, ali i pritajena zebnja i upozorenje da taj duh nije nerazrušiv i večit. Zašto je u šalu udenut Čačak? Pa, upravo zbog ta dva tvrda suglasnika i tog bosanskog samoironičnog otklona. Napominjem da sam najbolje viceve o Bosancima čuo od najautentičnijih domorodaca, dakle od Bošnjaka. Ali otkud Čačak u najnovijim događajima? I sada je u pitanju ironija, ali u surovom prepletu stvarnih zbivanja.

Odnosno, što bi rekao još jedan moj sarajevski jaran: „Ne mereš, bolan, ništa izmislit: ili je već bilo ili će tek biti!“ Tako i incident koji se nedavno desio čačanskim bajkerima treba prihvatiti kao surovu pedagošku packu naivnima i lakovernima. Možemo da nagađamo šta bi se desilo papi Franji da je prerušen u anonimusa, bez obezbeđenja, u majici sa insignijama države Vatikan, krenuo kroz Baščaršiju na ćevape!

A, na drugoj strani, ja i dalje verujem u obnovu onog nekadašnjeg duha prave i pune tolerancije. Jer ostajem skeptik i optimista. Skeptični zanesenjak optimizmom. Imam i pokriće: dugo i konkretno životno iskustvo!

Filmski reditelj