Srpski Brant

Još u Srbiji nema lidera koji bi imao hrabrosti da kao Vili Brant u varšavskom getu klekne i zamoli za oproštaj, slušamo tronute glasove zapadnih ambasadora ali i poštenih intelektualaca iz Srbije koji su na suvoj katarzi i borbi protiv dubokog zla u nama nekako uspeli da steknu trosoban stan na Vračaru, dva „povišena auta” i jedan institut za mir na Balkanu.

Na razvalinama bivše zemlje toliko je zla počinjeno da bi lideri sa ove i one strane Drine, Dunava ili Save mogli da kleče godinama, a da pravda za žrtve i dalje ostane neka veoma daleka, prekookeanska uteha.   Ali Vili Brant je, izgleda, prečica za sve moralne dileme. I ko će uopšte da objasni rat, korene mržnje, posledice, okolnosti u minutu koju vam dodeli Si-En-En ili Bi-Bi-Si ili deset minuta koje imate kod zapadnog donatora. Zato su dovoljni Brant, nacisti, Jevreji, geto u Varšavi, klečanje. Za to su, valjda, svi čuli.             

To horsko prizivanja srpskog Branta traje od samog završetka novih balkanskih ratova. Posle oktobarskih promena 2000. godine u svakom srpskom lideru tražili su tragove čuvenog nemačkog socijaldemokratskog kancelara, pošto su prethodno utvrdili da je u Miloševiću svakako stanovao Hitler, kao i da građani Srbije odgovaraju kolektivnom portretu nacista. U pozadini te humane potrebe da i mi „zatvorimo tu stranicu u istoriji“, da „naučimo pouke velikih lidera“, stoji ta ogromna, bezobalna podlost jer se od države, koja je u dva procesa pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu oslobođena optužbi BiH i Hrvatske za genocid, ipak traži da preko Branta prizna i svog Hitlera i svoj nacizam.    

Čak i oni koji ništa ne znaju o istoriji, na internetu bi za samo desetak minuta saznali da se Brant na taj istorijski čin odlučio 1970. godine, 25 godina nakon kraja rata, kada je kao nemački kancelar potpisao sporazum sa Poljskom kojim Nemačka konačno priznaje granice sa zemljom koju je u Drugom svetskom ratu temeljno razrušila.

Ali u čitavoj priči o srpskom Brantu, koja se ponavlja u ciklusima, u sezonama lova za nove donacije, nije jasna samo jedna stvar – zašto u Srbiji svi željno iščekuju Branta, a niko Konrada Adenauera. Kada pominjemo lidera koji je simbol obnove posleratne Nemačke i osnivača Hrišćanskodemokratske unije (CDU), za uzor svakako ne uzimamo njegove kontroverzne izjave o tome da je CDU stranka bivših, ali ne i sadašnjih nacista. Ili ono kada je u raspravi u Bundestagu o nacistima u nemačkoj diplomatiji 1952. godine izjavio da bi „trebalo zaista da prestanemo s tim njuškanjem ko je bio nacista, jer kad se započne – ne zna se gde će se to završiti“.

Nikako ne mislimo na te izjave, već na činjenicu da je to bio lider koji je zaista uspeo da preporodi ekonomski i moralno razrušenu zemlju. Zato ne razumem kako je moguće da vladajuća partija u Nemačkoj, ili barem u Srbiji veoma moćna Fondacija „Konrad Adenauer”, ne požele da u Srbiji vide i Adenauera, a ne samo i uvek Branta. Nije valjda samo zato što fondacija Vilija Branta ne postoji.