Migranti i mi

Mnogo ljudi iz nama nepoznatih i dalekih svetova u poslednje vreme boravi u Srbiji. Pun ih je i Beograd. Gledamo ih krajičkom oka kako spavaju po parkovima, kako se kupaju na česmama ili se hrane po pekarama. Najčešće, ipak, čekaju da im neko pomogne ili pokaže put za obećane, evropske zemlje.  

Gotovo su nečujni. Kao duhovi pristigli iz čarobne lampe koju je neko otvorio i pustio ih da prepešače pola sveta. Gledaju i oni nas krajičkom oka, pa spuste glavu.

Migranti, taj novi destabilizirajući faktor modernog sveta, slivaju se kopnenim putevima u krajnju tačku – eto, ne želim da budem maliciozan, pa kažem da se to dešava sasvim slučajno, baš u Srbiji.

I mi, siromašni i mahom nesrećni domaćini, posmatramo nedeljama i mesecima te došljake koji putuju godinama iz pustinje Libije, kamenite Sirije, uništenog Iraka ili negostoljubivog Avganistana. Beže ti ljudi od rata, bede i nesreće. Traže mir, pristojan život i sreću. I misle da će sve to pronaći u Evropskoj uniji.

Lako smo pronašli zajedničku tačku. I mi, deklarativno, želimo tamo, jer mislimo da nas čekaju bogatstvo, sreća i ljudi raširenih ruku. A bolji život ne može da čeka. Tako je mislio Tadić. Tako sada misli i Vučić.

Ispostavilo se, zapravo, da imamo daleko više zajedničkog sa tim ljudima različite boje kože i vere. Stvar je jednostavna, teško prihvatamo istinu i mi n oni. Veliki svet ne želi ni njih, ni nas. Otuda se valjda tako dobro razumemo kada se pogledamo. Otuda ih gotovo niko i ne maltretira ovde – u zadnjoj pošti Srbija. I pored toliko navijača i huligana koji se trenutno odmaraju zbog pauze u prvenstvu.  

Evropa je preplavljena izbeglicama i, jednostavno, ne zna šta će sa njima. Brisel i nema komesara za proširenje migranata, nekog Johanesa Hana za pustinjsku migraciju.

Sada i nestašni momak EU Viktor Orban podiže zid na granici između Mađarske i Srbije, te je stvar pustinjski ogoljena. Nema više birokratskih verbalnih driblinga o jednakosti svih ljudi, o pružanju pomoći tražiocima azila. Sada se poručuje bez ikakve samilosti: našli ste se pred zidom, vraćajte se tamo odakle ste došli.

Ti ljudi imaju još jedan izbor. Mogu da predahnu u Srbiji. Da se izleče od iluzija. Da sam zao, rekao bih kako se nekako potrefilo da cunami migranata zapljusne Evropu i sa mora i sa kopna, upravo u trenutku kada je taj isti svet pokušao da uredi arapske zemlje, pa i šire, sve do Avganistana, po modelu zapadne demokratije. Moamer je rastrgnut, Sadam obešen, dok se Asad još drži. Ostali su sami Sirija i on. Narod mu je otišao delom u Kalifat, delom u EU.

I gle čuda. Velika Britanija nije u sistemu Šengena, pa mirno usavršava instrumente za potpunu kontrolu svojih granica. Amerika je, opet, isuviše daleko, da bi ubogi migranti u čamcima stigli do nje. O plivanju, zbog ozbiljnosti teme, ovde neće biti reči.