Produktivnost

Sreo sam tog mladog čoveka iz Srbije pre par meseci, ovde, u Majamiju. Radi na jednom od američkih brodova koji krstare karipskim tirkiznim vodama. Na svom je prvom osmomesečnom ugovoru. I kaže da su njegovi menadžeri neorganizovani, da nije mogao da poveruje da to postoji na zapadu. Tvrdi da im uvek fale dva-tri zaposlena u svakoj smeni. Nastavi on: „jurimo k’o muve bez glave... što su neorgaaanizovaniiii”.Poenta ovog kratkog, glasnog razmišljanja je to (reklo bi se u vojnoj službi - guštersko) shvatanje produktivnosti. Ne iz poslovnog, već kulturološko-životnog aspekta. Lepo je, i ne shvatajući, sažeo koliko je naše viđenje ovog društva i života u njemu (vrlo često) daleko od istine, gotovo maštarsko. Dok ne dođemo...pa naučimo iz prve ruke. Gorepomenuti je u blagom šoku, pa i ne razume da je „naučio” jednu od realnosti života.

U različitim menadžerskim pozicijama, od početničke i srednje, pa danas do izvršne, bezmalo sam trinaest godina. I jedna od stvari koju sam odmah, brzo i pognute glave, naučio slušajući mog zacrvenelog i veoma grlatog šefa dok mi daje čašu žuči, je da je budžet odobren na vrhu kompanijine piramide taj „Bog i batina” koji određuje raspored zaposlenih, i ultimativno - broj ljudi koji će raditi po smeni. Pa kada nivo biznisa zahteva više zaposlenih nego što je dozvoljeno, onda - „it’s time for creativity”. Što je u prevodu - rastegli na sekund do pucanja. A ako pukne, onda lepi kako znaš i umeš, al’ da niko ne primeti. Ako ne umem, onda će se lagano naći neko ko može.

Tako mi se, kao gušteru menadžerskom, činilo da sam uvek na samo korak od potpunog gubitka i kontrole i posla. Ne, nisam ja radio za neke malene firme, bez perspektive i finansijskih potpora. Nasuprot, u pitanju su međunarodne korporacije sa jedinicama rasutim po svetu. Naučio me je da ako imam zaposlenog koji ne izgleda kao da je na kraju maratona i ne dahće kao kuca sa granom međ’ zubima i mašućim repom – promašio sam metu i postavio više ljudi nego što je bilo potrebno. Edukovao me je moj generalni menadžer objasnivši mi da mi zavisimo od profita, koji pak zavisi od prodaje i rashoda, a da profit onda određuje cenu akcija na berzi i da sam, zbog toga - zabrljao. I da mu zato, od tada, obavezno predajem raspored na odobrenje.

Hteo je, zapravo, da kaže da je čovek lagano potrošna roba i da je topli grašak znoja na čelu zaposlenog i tupa, bolna i puna stresa knedla u grlu njegovom - odličan znak pravilnog menadžmenta. Koji onda, kao što rekoh, omogućava veći profit, a akcionari to jako vole.

Danas, nakon tolikih godina, ja sam u toj poziciji i sa istim samopouzdanjem danas ja mladim menadžerima skidam jedno 10-20tak procenata sa preliminarnog rasporeda. Ja sam se „prilagodio”. Možda ne urlam toliko, ali kažem im, budite agresivniji, kontrolišite ih efikasnije. Obučavajte ih bolje i svakodnevno. Korak po korak, pomerajte zahtevni nivo. Kada ga dostignu, gurni još malo, pa onda još malo. I dahtanje se nastavlja.

Efikasnost je „American way”. Produktivnost, rekli bi ekonomisti. Tako i moji zaposleni „trče” i uvek misle da im fali još par ljudi da komotno završe i taj dnevni segment životne jurnjave. Samo, njihov viši komfor se prevodi u smanjen profit vlasnicima kompanijinih akcija.

Menadžmentu platu daje, ne komfor zaposlenih, nego profit vlasnikov. Zato raste i njihovo dahtanje i moja plata i profit akcionara....i zagorevanje savesti. Onih koji je imaju.

Strogo poslovno gledano, vuci siti, a jedva par ovaca fali. Gužva da se uzme oslobođeno mesto nezaustavivo raste iz domaćih izvora, ispred ambasada širom sveta i preplivavanjem Rio Granda.I ekonomija se razvija, postaje sve snažnija, moćnija a momak sa početka kaže da su njegovi menadžeri „užasno neorganizovani”. I veruje, da kad’ mi uznapredujemo dovoljno da nas prime u „Evropu”, mi ćemo biti dobro organizovani, a “ne kao ovi njegovi ovde”.

Nije ni svestan šta ga čeka iza ćoška...