Продуктивност

Срео сам тог младог човека из Србије пре пар месеци, овде, у Мајамију. Ради на једном од америчких бродова који крстаре карипским тиркизним водама. На свом је првом осмомесечном уговору. И каже да су његови менаџери неорганизовани, да није могао да поверује да то постоји на западу. Тврди да им увек фале два-три запослена у свакој смени. Настави он: „јуримо к’о муве без главе... што су неоргааанизованииии”.Поента овог кратког, гласног размишљања је то (рекло би се у војној служби - гуштерско) схватање продуктивности. Не из пословног, већ културолошко-животног аспекта. Лепо је, и не схватајући, сажео колико је наше виђење овог друштва и живота у њему (врло често) далеко од истине, готово маштарско. Док не дођемо...па научимо из прве руке. Горепоменути је у благом шоку, па и не разуме да је „научио” једну од реалности живота.

У различитим менаџерским позицијама, од почетничке и средње, па данас до извршне, безмало сам тринаест година. И једна од ствари коју сам одмах, брзо и погнуте главе, научио слушајући мог зацрвенелог и веома грлатог шефа док ми даје чашу жучи, је да је буџет одобрен на врху компанијине пирамиде тај „Бог и батина” који одређује распоред запослених, и ултимативно - број људи који ће радити по смени. Па када ниво бизниса захтева више запослених него што је дозвољено, онда - „it’s time for creativity”. Што је у преводу - растегли на секунд до пуцања. А ако пукне, онда лепи како знаш и умеш, ал’ да нико не примети. Ако не умем, онда ће се лагано наћи неко ко може.

Тако ми се, као гуштеру менаџерском, чинило да сам увек на само корак од потпуног губитка и контроле и посла. Не, нисам ја радио за неке малене фирме, без перспективе и финансијских потпора. Насупрот, у питању су међународне корпорације са јединицама расутим по свету. Научио ме је да ако имам запосленог који не изгледа као да је на крају маратона и не дахће као куца са граном међ’ зубима и машућим репом – промашио сам мету и поставио више људи него што је било потребно. Едуковао ме је мој генерални менаџер објаснивши ми да ми зависимо од профита, који пак зависи од продаје и расхода, а да профит онда одређује цену акција на берзи и да сам, због тога - забрљао. И да му зато, од тада, обавезно предајем распоред на одобрење.

Хтео је, заправо, да каже да је човек лагано потрошна роба и да је топли грашак зноја на челу запосленог и тупа, болна и пуна стреса кнедла у грлу његовом - одличан знак правилног менаџмента. Који онда, као што рекох, омогућава већи профит, а акционари то јако воле.

Данас, након толиких година, ја сам у тој позицији и са истим самопоуздањем данас ја младим менаџерима скидам једно 10-20так процената са прелиминарног распореда. Ја сам се „прилагодио”. Можда не урлам толико, али кажем им, будите агресивнији, контролишите их ефикасније. Обучавајте их боље и свакодневно. Корак по корак, померајте захтевни ниво. Када га достигну, гурни још мало, па онда још мало. И дахтање се наставља.

Ефикасност је „American way”. Продуктивност, рекли би економисти. Тако и моји запослени „трче” и увек мисле да им фали још пар људи да комотно заврше и тај дневни сегмент животне јурњаве. Само, њихов виши комфор се преводи у смањен профит власницима компанијиних акција.

Менаџменту плату даје, не комфор запослених, него профит власников. Зато расте и њихово дахтање и моја плата и профит акционара....и загоревање савести. Оних који је имају.

Строго пословно гледано, вуци сити, а једва пар оваца фали. Гужва да се узме ослобођено место незауставиво расте из домаћих извора, испред амбасада широм света и препливавањем Рио Гранда.И економија се развија, постаје све снажнија, моћнија а момак са почетка каже да су његови менаџери „ужасно неорганизовани”. И верује, да кад’ ми узнапредујемо довољно да нас приме у „Европу”, ми ћемо бити добро организовани, а “не као ови његови овде”.

Није ни свестан шта га чека иза ћошка...