„Ce­za­r” ­o­sta­o bez ova­ci­ja

Spe­ci­jal­no za „Po­li­ti­ku”

Sve­ti Ste­fan – Ni­je bi­lo ni­ma­lo la­ko, u ova vre­me­na, ni ne­kad bo­ga­tom fe­sti­va­lu Bu­dva Grad te­a­tar da u mno­štvo pro­gra­ma ude­ne i tu svo­ju pr­vu dram­sku pre­mi­je­ru o ko­joj se već una­pred mno­go slu­ša­lo i oče­ki­va­lo. U pro­gra­mu i afi­ša­ma sto­ji da je Gra­du te­a­tru po­mo­gao i Cen­tar za kul­tu­ru – Svi­laj­nac. Pr­va aso­ci­ja­ci­ja sa ovim ne­kad zna­nim gra­di­ćem u is­toč­noj Sr­bi­ji je­ste Bi­dža, ali ka­žu nam iz di­rek­ci­je Fe­sti­va­la, Bi­dže vi­še ne­ma, ta­mo su na vla­sti de­mo­kra­te. Ima­le su slu­ha i eto „Ce­za­ra” u Bu­dvi.

Šek­spi­rov „Ju­li­je Ce­zar” u ne­dav­noj isto­ri­ji te­a­tra ra­di­li su 1986. Ja­nez Pi­pan, na Ve­li­koj te­ra­si „Šek­spir fe­sta” na Pa­li­ću, u or­ga­ni­za­ci­ji Lju­bi­še Ri­sti­ća  i 2012. An­draš Ur­ban. Sa­da se kao re­di­telj ove Šek­spi­ro­ve tra­ge­di­je upi­su­je i Ko­kan Mla­de­no­vić, umet­nik na­ra­sta­ju­će re­pu­ta­ci­je, sa­ku­pljač svih mo­gu­ćih fe­sti­val­skih i dru­gih pri­zna­nja. 

Na sce­ni je pet glu­ma­ca. Ser­gej Tri­fu­no­vić u ulo­zi Bru­ta, Sa­ša Tor­la­ko­vić u ulo­zi Ce­za­ra Mar­ka An­to­ni­ja, Bra­ni­slav Tri­fu­no­vić kao Ka­si­je, ta­len­to­va­ni mla­di Mar­ko Mar­ko­vić u ulo­zi Ok­ta­vi­ja Ka­ska na­ja­vlju­je da gra­bi si­gur­nim ko­ra­ci­ma u ka­ri­je­ru glum­ca na ko­ga će mo­ra­ti da se ra­ču­na. Tu je  i Je­le­na Mi­nić kao Por­ci­ja i Ka­plur­ni­ja. 

Zah­tev­na pred­sta­va pre­tvo­ri­la se u „si­lo­va­nje” pu­bli­ke i re­pli­ke na „pr­vu lop­tu”. Ce­zar je po­stao naš pre­mi­jer, bez sva­ke sum­nje, mi smo već u gra­đan­skom ra­tu, mno­go je to­ga od re­kvi­zi­te vi­đe­no na sce­ni, ali ni glum­ci ni­su po­šte­đe­ni baš kao što je mal­te­rom „ka­me­no­va­ni” Ser­gej do­bio sme­su pra­vo pre­ko li­ca sve u oko! Glu­mač­ka le­gen­da je u jed­nom tre­nut­ku za­pre­ti­la gle­da­o­ci­ma ko­ji su ne­pre­sta­no škljo­ca­li mo­bil­nim i fo­to-apa­ra­ti­ma da „pre­sta­nu ina­če će ih sve iz­ba­ci­ti”.In­ter­ak­ci­ja sa gle­da­o­ci­ma je di­rekt­na, glum­ci uše­ta­ju me­đu pu­bli­ku, uno­se im mi­kro­fo­ne u li­ce ne bi li im is­kam­či­li od­go­vor „šta bi ura­di­li”, da li bi ću­te­ći gle­da­li ka­ko je sa­mo je­dan čo­vek u Ri­mu sam i sre­ćan, ili…

Na kra­ju, po­sle fu­ri­o­zne, zah­tev­ne i na­por­ne igre, po­vre­me­no još ne­na­u­če­nog tek­sta, iz­o­sta­le su oče­ki­va­ne ova­ci­je. Kur­to­a­zni apla­uz, dva ili tri po­klo­na i to je sve. Sa­zna­je­mo da na­ja­vlje­nog go­sto­va­nja na je­sen u „Mik­ser ha­u­su” u Be­o­gra­du – ne­će bi­ti.

Ali, če­ka se i reč kri­ti­ke.