„Це­за­р” ­о­ста­о без ова­ци­ја

Спе­ци­јал­но за „По­ли­ти­ку”

Све­ти Сте­фан – Ни­је би­ло ни­ма­ло ла­ко, у ова вре­ме­на, ни не­кад бо­га­том фе­сти­ва­лу Бу­два Град те­а­тар да у мно­штво про­гра­ма уде­не и ту сво­ју пр­ву драм­ску пре­ми­је­ру о ко­јој се већ уна­пред мно­го слу­ша­ло и оче­ки­ва­ло. У про­гра­му и афи­ша­ма сто­ји да је Гра­ду те­а­тру по­мо­гао и Цен­тар за кул­ту­ру – Сви­лај­нац. Пр­ва асо­ци­ја­ци­ја са овим не­кад зна­ним гра­ди­ћем у ис­точ­ној Ср­би­ји је­сте Би­џа, али ка­жу нам из ди­рек­ци­је Фе­сти­ва­ла, Би­џе ви­ше не­ма, та­мо су на вла­сти де­мо­кра­те. Има­ле су слу­ха и ето „Це­за­ра” у Бу­дви.

Шек­спи­ров „Ју­ли­је Це­зар” у не­дав­ној исто­ри­ји те­а­тра ра­ди­ли су 1986. Ја­нез Пи­пан, на Ве­ли­кој те­ра­си „Шек­спир фе­ста” на Па­ли­ћу, у ор­га­ни­за­ци­ји Љу­би­ше Ри­сти­ћа  и 2012. Ан­драш Ур­бан. Са­да се као ре­ди­тељ ове Шек­спи­ро­ве тра­ге­ди­је упи­су­је и Ко­кан Мла­де­но­вић, умет­ник на­ра­ста­ју­ће ре­пу­та­ци­је, са­ку­пљач свих мо­гу­ћих фе­сти­вал­ских и дру­гих при­зна­ња. 

На сце­ни је пет глу­ма­ца. Сер­геј Три­фу­но­вић у уло­зи Бру­та, Са­ша Тор­ла­ко­вић у уло­зи Це­за­ра Мар­ка Ан­то­ни­ја, Бра­ни­слав Три­фу­но­вић као Ка­си­је, та­лен­то­ва­ни мла­ди Мар­ко Мар­ко­вић у уло­зи Ок­та­ви­ја Ка­ска на­ја­вљу­је да гра­би си­гур­ним ко­ра­ци­ма у ка­ри­је­ру глум­ца на ко­га ће мо­ра­ти да се ра­чу­на. Ту је  и Је­ле­на Ми­нић као Пор­ци­ја и Ка­плур­ни­ја. 

Зах­тев­на пред­ста­ва пре­тво­ри­ла се у „си­ло­ва­ње” пу­бли­ке и ре­пли­ке на „пр­ву лоп­ту”. Це­зар је по­стао наш пре­ми­јер, без сва­ке сум­ње, ми смо већ у гра­ђан­ском ра­ту, мно­го је то­га од ре­кви­зи­те ви­ђе­но на сце­ни, али ни глум­ци ни­су по­ште­ђе­ни баш као што је мал­те­ром „ка­ме­но­ва­ни” Сер­геј до­био сме­су пра­во пре­ко ли­ца све у око! Глу­мач­ка ле­ген­да је у јед­ном тре­нут­ку за­пре­ти­ла гле­да­о­ци­ма ко­ји су не­пре­ста­но шкљо­ца­ли мо­бил­ним и фо­то-апа­ра­ти­ма да „пре­ста­ну ина­че ће их све из­ба­ци­ти”.Ин­тер­ак­ци­ја са гле­да­о­ци­ма је ди­рект­на, глум­ци уше­та­ју ме­ђу пу­бли­ку, уно­се им ми­кро­фо­не у ли­це не би ли им ис­кам­чи­ли од­го­вор „шта би ура­ди­ли”, да ли би ћу­те­ћи гле­да­ли ка­ко је са­мо је­дан чо­век у Ри­му сам и сре­ћан, или…

На кра­ју, по­сле фу­ри­о­зне, зах­тев­не и на­пор­не игре, по­вре­ме­но још не­на­у­че­ног тек­ста, из­о­ста­ле су оче­ки­ва­не ова­ци­је. Кур­то­а­зни апла­уз, два или три по­кло­на и то је све. Са­зна­је­мо да на­ја­вље­ног го­сто­ва­ња на је­сен у „Мик­сер ха­у­су” у Бе­о­гра­ду – не­ће би­ти.

Али, че­ка се и реч кри­ти­ке.