Od Bliskog istoka do Severnog pola

AMERIKANCI OPET NEŠTO PETLjAJU NA BLISKOM ISTOKU. Posle tragične vojne avanture u Iraku, i brojnih neuspešnih pokušaja da se ozbiljnije pojača  međunarodna izolacija Irana, SAD su se vratile staroj temi – izralesko-arapskom problemu.

Vašington je to učinio u stilu najboljeg američkog spektakla: uz mnogo novca, oružja i pomalo glamura. Prvo je u američkoj prestonici obelodanjeno da su SAD pripremile veliki vojni "paket" za Bliski istok težak 60 milijardi dolara. Reč je vojnoj pomoći ili prodaji najmodernijeg američkog naoružanja, a među privilegovanim zemljama našli su se Izrael, Saudijska Arabija, Egipat i nekoliko malih arapskih država na obalama Persijskog zaliva. Nisu zaboravljeni ni Palestinci. Oni "dobri", sledbenici predsednika Abasa, nagrađeni su sa 80 miliona dolara humanitarne pomoći.

Ovim potezom SAD su se zapravo vratile staroj strategiji na Bliskom istoku koja polazi od pretpostavke da se mir tamo može ostvariti svojevrsnom ravnotežom straha i gomilanjem oružja. Ovoga puta u priču je indirektno upleten i Iran. Amerikanci svim silama pokušavaju da izoluju ovu islamsku republiku i umanje njen uticaj na Bliskom istoku. U tom pokušaju SAD "igraju" na sunitsku Saudijsku Arabiju i "umerene arapske režime" koje, isporukama najmodernijeg oružja, žele da uvere kako na tim kriznim područjima Izrael nije jedini američki saveznik i prijatelj.

Paralelno sa spektakularnom pričom o oružju Vašington je najavio obnavljanje mirovnog procesa. Tim poslom SAD su na Bliski istok poslale dva državna sekretara – Kondolizu Rajs (spoljna politika) i Roberta Gejtsa (odbrana). Njih dvoje prošetali su bliskoistočnim prestonicama gde su uz mnogo slikanja, šetnji crvenim tepisima i osmeha – kao da je reč o dodeli Oskara – pokušavali da uverljivo govore o miru i američkom prijateljstvu.

Još kada se tome pridoda pojavljivanje na Bliskom istoku poznatog "mirotvorca" Tonija Blera – bivši britanski premijer je tek ponekad gubio živce i  gađao bombama SRJ, Avganistan i Irak – slika je kompletna. Arapi i Izraelci mogu mirno da spavaju, konačno pomirenje je na dohvat ruke i samo treba biti malo strpljiv. Uz američku podršku, novo gomilanje oružja i Blerovo umeće – Britanca bi možda već trebalo kandidovati za Nobelovu nagradu za mir – Bliski istok će konačno procvetati.

Da li slučajno, tek, najnoviji američki potezi u regionu koji je najveći rezervoar nafte na planeti podudarili su se sa alarmantnim događanjima na berzama u Londonu i Njujorku, gde se cena barela sasvim približila granici od od 80 dolara. Time su postala sasvim realna neka ranija upozorenja stručnjaka da svet treba da se pripremi za život u kome će barel nafte (159 litara) koštati sto dolara.

NE MANjE SPEKTAKULARNO OD AMERIČKIH poteza na Bliskom istoku izgledala je najnovija ruska poseta Severnom polu. Pobijanje ruske zastave na dno okeana, ispod najsevernije tačke na planeti, uzbudilo je Norvešku, Dansku, SAD i Kanadu – države "naslonjene" na polarni pojas.

Posebno uzbuđenje izazvalo je zvanično objašnjenje Moskve kako je cilj naučne ekspedicije na Severni pol da dokaže kako su podvodni grebeni u Severnom ledenom okeanu – lanac Lomonosov – zapravo nastavak ruske teritorije. Time je Rusija zvanično potvrdila da najozbiljnije pretenduje na dodatnih 1,2 miliona kvadratnih kilometara prostora u kojima se krije četvrtina svetskih zaliha nafte i gasa.

Najnovije istraživanje Rusije na polarnim prostorima nije prvi pokušaj da se dokaže veza između polarnih podvodnih grebena i teritorije neke države. Kanadski geolozi i seizmolozi već izvesno vreme pokušavaju da otkriju takvu povezanost grebena Lomonosov i Elsmerskih ostrva.

Pre dve godine izbila je, na primer, svađa između Danske i Kanade oko nenastanjenog ostrva Hans u Kenedijevom kanalu, udaljenom oko 350 kilometara od Grenlanda. Vlada u Kopenhagenu ustvrdila je tada da ova stena, veličine 1,3 kvadratna kilometra, leži tačno na mestu gde počinje podvodni greben koji se proteže do Grenlanda. A Grenland, najveće ostrvo na svetu, kao što je poznato, ima autonomni status u okviru danske kraljevine. Usledio je međudržavni spor koji je okončan je u septembru 2005. godine sporazumom da Kanada i Danska zajednički upravljaju ovim pustim ostrvom.