Од Блиског истока до Северног пола

АМЕРИКАНЦИ ОПЕТ НЕШТО ПЕТЉАЈУ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ. После трагичне војне авантуре у Ираку, и бројних неуспешних покушаја да се озбиљније појача  међународна изолација Ирана, САД су се вратиле старој теми – изралеско-арапском проблему.

Вашингтон је то учинио у стилу најбољег америчког спектакла: уз много новца, оружја и помало гламура. Прво је у америчкој престоници обелодањено да су САД припремиле велики војни "пакет" за Блиски исток тежак 60 милијарди долара. Реч је војној помоћи или продаји најмодернијег америчког наоружања, а међу привилегованим земљама нашли су се Израел, Саудијска Арабија, Египат и неколико малих арапских држава на обалама Персијског залива. Нису заборављени ни Палестинци. Они "добри", следбеници председника Абаса, награђени су са 80 милиона долара хуманитарне помоћи.

Овим потезом САД су се заправо вратиле старој стратегији на Блиском истоку која полази од претпоставке да се мир тамо може остварити својеврсном равнотежом страха и гомилањем оружја. Овога пута у причу је индиректно уплетен и Иран. Американци свим силама покушавају да изолују ову исламску републику и умање њен утицај на Блиском истоку. У том покушају САД "играју" на сунитску Саудијску Арабију и "умерене арапске режиме" које, испорукама најмодернијег оружја, желе да увере како на тим кризним подручјима Израел није једини амерички савезник и пријатељ.

Паралелно са спектакуларном причом о оружју Вашингтон је најавио обнављање мировног процеса. Тим послом САД су на Блиски исток послале два државна секретара – Кондолизу Рајс (спољна политика) и Роберта Гејтса (одбрана). Њих двоје прошетали су блискоисточним престоницама где су уз много сликања, шетњи црвеним теписима и осмеха – као да је реч о додели Оскара – покушавали да уверљиво говоре о миру и америчком пријатељству.

Још када се томе придода појављивање на Блиском истоку познатог "миротворца" Тонија Блера – бивши британски премијер је тек понекад губио живце и  гађао бомбама СРЈ, Авганистан и Ирак – слика је комплетна. Арапи и Израелци могу мирно да спавају, коначно помирење је на дохват руке и само треба бити мало стрпљив. Уз америчку подршку, ново гомилање оружја и Блерово умеће – Британца би можда већ требало кандидовати за Нобелову награду за мир – Блиски исток ће коначно процветати.

Да ли случајно, тек, најновији амерички потези у региону који је највећи резервоар нафте на планети подударили су се са алармантним догађањима на берзама у Лондону и Њујорку, где се цена барела сасвим приближила граници од од 80 долара. Тиме су постала сасвим реална нека ранија упозорења стручњака да свет треба да се припреми за живот у коме ће барел нафте (159 литара) коштати сто долара.

НЕ МАЊЕ СПЕКТАКУЛАРНО ОД АМЕРИЧКИХ потеза на Блиском истоку изгледала је најновија руска посета Северном полу. Побијање руске заставе на дно океана, испод најсеверније тачке на планети, узбудило је Норвешку, Данску, САД и Канаду – државе "наслоњене" на поларни појас.

Посебно узбуђење изазвало је званично објашњење Москве како је циљ научне експедиције на Северни пол да докаже како су подводни гребени у Северном леденом океану – ланац Ломоносов – заправо наставак руске територије. Тиме је Русија званично потврдила да најозбиљније претендује на додатних 1,2 милиона квадратних километара простора у којима се крије четвртина светских залиха нафте и гаса.

Најновије истраживање Русије на поларним просторима није први покушај да се докаже веза између поларних подводних гребена и територије неке државе. Канадски геолози и сеизмолози већ извесно време покушавају да открију такву повезаност гребена Ломоносов и Елсмерских острва.

Пре две године избила је, на пример, свађа између Данске и Канаде око ненастањеног острва Ханс у Кенедијевом каналу, удаљеном око 350 километара од Гренланда. Влада у Копенхагену устврдила је тада да ова стена, величине 1,3 квадратна километра, лежи тачно на месту где почиње подводни гребен који се протеже до Гренланда. А Гренланд, највеће острво на свету, као што је познато, има аутономни статус у оквиру данске краљевине. Уследио је међудржавни спор који је окончан је у септембру 2005. године споразумом да Канада и Данска заједнички управљају овим пустим острвом.