Svedok četiri rata

Luka Tešanović rođen je 1869. godine u selu Ostružanj kod Osečine, u seoskoj porodici naprednoj za to doba. U domaćinstvu vrlo radan, ali kao obrazovan momak pratio je aktuelna politička i društvena dešavanja u Evropi i Srbiji, koja su imala odjeka i u Valjevu i u srcu njegove Podgorine. Ipak, svakodnevni život bio je najvažniji. Podizao je nove obore, gajio voćnjake, množio stada i, pre svega, brinuo o ukućanima. Stariji su mu pričali o ustancima, bunama, junacima… Pohodio je vašare i seoske igranke. Oženio se Jelisavetom Grujić iz susednog sela Lopatnja i s njom izrodio četvoro dece.

Postao je član Narodne radikalne stranke i kao čovek od poverenja u porodici, selu i srezu bio imenovan za sreskog odbornika. Posle dinastijskih trvenja u Srbiji i novonastalih prilika na Zapadu početkom 20. veka, polako se već osećalo da slede tmurna vremena.

Kao i mnogi iz sela pored Jadra, otišao je u Prvi, pa u Drugi balkanski rat. U oba je iskazao hrabrost i zaslužio poverenje nadređenih.

Verovanje u kraj ratovanja nije se obistinilo. Austrougarska napada Srbiju, otadžbina opet zove. Ostaju nemi starci, žene i deca, a ratnici opet kreću u boj. Za početak, najjače borbe vode se u komšiluku – dve velike bitke i velike pobede na Ceru i Kolubari. Preživeo je strahote na Mačkovom kamenu, Povlenu, Maljenu, kod Valjeva, Uba i Obrenovca.

Slede stradanija, od jeseni 1915. pa naredne tri godine. Neprijatelj koji je okupirao Srbiju naročito surovu odmazdu vršio je u ovom kraju. Vojsci i narodu jedini put bio je prema jugu. Na čelu odlazeće pokretne kraljevine – Petar Prvi Karađorđević. U pratnji kralja i Luka. Cenile su se njegova pismenost, obrazovanost i organizovanost.

Albanska golgota, krvavi Božić na Mojkovcu, tifus, Drač, Valona, Krf, Plava grobnica, Solunski front i Vaskrs na Kajmakčalanu našli su se u kasnijim kazivanjima Tešanovića, koji je pripovedao skromno, svojim jezikom i bez preuveličavanja.

Ušao je na vrata Srbije kao ponovo rođen. S javom iz sna poklonio se zemljici svojoj. Celivao tlo, zagledao nebesa i molio boga da umiri duše stradalnika koji na ovu liturgiju ne stigoše, a krenuli su s istom željom.

Vratio se kući. Zalečio rane. Radovao se novom životu s Jelisavetom i njihovom decom kojoj je preneo istinu o slobodi. Nastavio je rad u stranci, i zbog svih zasluga i usluga rado ga se sećaju njegovi seljani. Poživeo je devet decenija, nažalost i kao svedok sledećeg rata.

Albanska spomenica i danas je u njegovoj rodnoj kući. A biće i deo izložbe Muzeja Osečine povodom 100 godina od Velikog rata. Prethodna postavka izazvala je veliko interesovanje tokom pratećeg kulturno-umetničkog programa Sajma šljiva 2014, kao i izložba u Domu vojske u Beogradu tokom Noći muzeja ove godine, gde su posetioci imali priliku da vide i predmete iz lične kolekcije doktora Svetislava Šoleta Stanojevića iz Osečine.