Igre oko igara

Olimpijske igre su često bile mnogo više od sporta. Minhen 1936. bio je platforma za nacističku propagandu, Atlanta je na jubilarnu stogodišnjicu 1996. preotela igre Atini zahvaljujući lobiranju koka-kole, a hladni rat je lišio igre u Moskvi i Los Anđelesu 80-tih učešća tada najjačih sportskih (i dalje) ‘nacija’ - Amerikanaca odnosno Sovjeta.Za kineske lidere, Olimpijske igre u Pekingu 2008. mnogo su više od sporta. One, zapravo, govore specifičnim simboličnim jezikom, i Kinezima i celome svetu: kako je posle mnogo desetina gladnih godina Kina konačno sita i bogata - to kroz ukupne investicije u igre od 40 milijardi (!!!) dolara.....kako je nacija sposobna da bude jedan od glavnih stubova i ‘organizatora’ međunarodnih odnosa – ovo kroz besprekornu organizaciju najvećeg, najintezivnijeg, i najzahtevnijeg događaja u modernom svetu.. Kako je, korak dalje, prirodno da bude za kormilom sveta u 21.veku jer će, nadaju se domaćini, zbir kineskih medalja da premaši one koje će nakupiti Amerikanci i Rusi a celokupne igre biti najimpresivnije u istoriji.

Slično međuratnoj Nemačkoj koja je priredila OI 1936. Kinezi su željni da se kroz Olimpijadu oslobode frustracija mnogih poraza u novijoj istoriji: od statusa polu-kolonije evropsko-azijskih sila u 21. veku preko japanske okupacije u Drugom svetskom ratu do jada i bede maoizma druge polovine prošlog veka. Rifenštalski posteri sa savršeno izvajanim mišićavim telima – uobičajeno sitnih - kineskih sportista prikazanih u punoj sportskoj dinamici su svuda i pozivaju domaćine pekinžane na potpunu usredsređenost na Olimpijadu, mobilišući svu pažnju ka avgustu kada će snaga i veličina drevne kineske nacije izbiti na svetlo pred očima celoga sveta.(/slika2)Tako to vidi većina Kineza. Ali, pekinške olimpijske igre su za druge šansa da u prvi plan stave neke druge stvari koje, pogotovo u ‘razvijenom’ svetu, često stoje uz brend ‘Kina’: nedostatak političke slobode, manjak ljudskih prava, kritičnu ekološku situaciju, marginalizaciju manjina, nepoštovanje intelektualnih svojinskih prava, medijsku cenzuru itd.
Treba očekivati da će i oni kojima su ovakve teme pri srcu upotrebiti nekoliko nadolazećih meseci da pažnju međunarodne javnosti usmere na ovakve stvari koje silnoj Kini iz prethodnog pasusa nikako ne mogu da sluze na čast.

E baš jedan od ovakvih primera je nedavno povlačenje podrške Stivena Spilberga pekinškim Olimpijskim igrama koje je podiglo dosta prašine u zapadnim medijima. Spilberg je do sada bio u ulozi umetničkog savetnika za ceremonije otvaranja i zatvaranja pekinških igara. U svojoj izjavi kojom je obelodanio svoju odluku veliki režiser je kao razlog naveo ‘nedostatak zalaganja Kine u rešavanju katastrofe u Sudanu’ tokom koje je do sada život izgubilo oko 250,000 ljudi i 3,000,000 raseljeno. Spilberg je od Kine zatražio da iskoristi svoju političku moć i privoli sudansku vladu na rešenje tzv. darfurske krize.

Činjenica je da Kina ima izuzetno dobre diplomatske veze sa sudanskim vrhom i često je optuživana da njene investicije u Sudanu, kojima obezbedjuje naftu iz ove problematične zemlje, kao i prodaja oružja vladinim trupama, omogućavaju tamošnjem režimu da se odupire pritiscima međunarodne zajednice da jednom zauvek prekine građanski rat i nađe održivo i dugotrajno rešenje mirnim putem.

(/slika3)Spilberg ima poentu, nema šta. I na čast mu služi što je posle otvorenog pisma predsedniku Hu Djintao-u prošlog marta sa istim zahtevom, Peking, ne želeći negativan publicitet i još manje politizaciju Olimpijskih igara, zaista počeo da malo kontsruktivnije učestvuje u naporima da se darfurska kriza privede kraju.Međutim, koliko sve to ima veze sa Olimpijadom? Ako je savest ono što vodi Stivena Spilberga da li onda treba da očekujemo da je sledeći potez ritualno spaljivanje svih do sada dobijenih «Oskara» kao znak protesta zbog američke invazije na Irak? Ili možda javno odricanje od američkog državljanstva usled ogorčenja zbog uranijumskih bombi koje je nama nosio «milosrdni anđeo» 1999. godine? I onda napuštanje judaizma i prelazak u budizam usled naprasne realizacije broja žrtava, intenziteta i dugotrajnosti patnje Palestinaca u decenijskom sukobu sa Izraelom?

Znači, ili je Olimpijada samo Olimpijada a politika politika ili bi sve manje od ovoga navedenog gore bila loše izrežirana predstava i stavilo pod pitanje objektivnost i širinu Spilbergovog umetničko-političkog angažmana. Pozdrav iz Zmajevog gnezda...