Игре око игара

Олимпијске игре су често биле много више од спорта. Минхен 1936. био је платформа за нацистичку пропаганду, Атланта је на јубиларну стогодишњицу 1996. преотела игре Атини захваљујући лобирању кока-коле, а хладни рат је лишио игре у Москви и Лос Анђелесу 80-тих учешћа тада најјачих спортских (и даље) ‘нација’ - Американаца односно Совјета.За кинеске лидере, Олимпијске игре у Пекингу 2008. много су више од спорта. Оне, заправо, говоре специфичним симболичним језиком, и Кинезима и целоме свету: како је после много десетина гладних година Кина коначно сита и богата - то кроз укупне инвестиције у игре од 40 милијарди (!!!) долара.....како је нација способна да буде један од главних стубова и ‘организатора’ међународних односа – ово кроз беспрекорну организацију највећег, најинтезивнијег, и најзахтевнијег догађаја у модерном свету.. Како је, корак даље, природно да буде за кормилом света у 21.веку јер ће, надају се домаћини, збир кинеских медаља да премаши оне које ће накупити Американци и Руси а целокупне игре бити најимпресивније у историји.

Слично међуратној Немачкој која је приредила ОИ 1936. Кинези су жељни да се кроз Олимпијаду ослободе фрустрација многих пораза у новијој историји: од статуса полу-колоније европско-азијских сила у 21. веку преко јапанске окупације у Другом светском рату до јада и беде маоизма друге половине прошлог века. Рифеншталски постери са савршено извајаним мишићавим телима – уобичајено ситних - кинеских спортиста приказаних у пуној спортској динамици су свуда и позивају домаћине пекинжане на потпуну усредсређеност на Олимпијаду, мобилишући сву пажњу ка августу када ће снага и величина древне кинеске нације избити на светло пред очима целога света.(/slika2)Тако то види већина Кинеза. Али, пекиншке олимпијске игре су за друге шанса да у први план ставе неке друге ствари које, поготово у ‘развијеном’ свету, често стоје уз бренд ‘Кина’: недостатак политичке слободе, мањак људских права, критичну еколошку ситуацију, маргинализацију мањина, непоштовање интелектуалних својинских права, медијску цензуру итд.
Треба очекивати да ће и они којима су овакве теме при срцу употребити неколико надолазећих месеци да пажњу међународне јавности усмере на овакве ствари које силној Кини из претходног пасуса никако не могу да слузе на част.

Е баш један од оваквих примера је недавно повлачење подршке Стивена Спилберга пекиншким Олимпијским играма које је подигло доста прашине у западним медијима. Спилберг је до сада био у улози уметничког саветника за церемоније отварања и затварања пекиншких игара. У својој изјави којом је обелоданио своју одлуку велики режисер је као разлог навео ‘недостатак залагања Кине у решавању катастрофе у Судану’ током које је до сада живот изгубило око 250,000 људи и 3,000,000 расељено. Спилберг је од Кине затражио да искористи своју политичку моћ и приволи суданску владу на решење тзв. дарфурске кризе.

Чињеница је да Кина има изузетно добре дипломатске везе са суданским врхом и често је оптуживана да њене инвестиције у Судану, којима обезбедјује нафту из ове проблематичне земље, као и продаја оружја владиним трупама, омогућавају тамошњем режиму да се одупире притисцима међународне заједнице да једном заувек прекине грађански рат и нађе одрживо и дуготрајно решење мирним путем.

(/slika3)Спилберг има поенту, нема шта. И на част му служи што је после отвореног писма председнику Ху Дјинтао-у прошлог марта са истим захтевом, Пекинг, не желећи негативан публицитет и још мање политизацију Олимпијских игара, заиста почео да мало контсруктивније учествује у напорима да се дарфурска криза приведе крају.Међутим, колико све то има везе са Олимпијадом? Ако је савест оно што води Стивена Спилберга да ли онда треба да очекујемо да је следећи потез ритуално спаљивање свих до сада добијених «Оскара» као знак протеста због америчке инвазије на Ирак? Или можда јавно одрицање од америчког држављанства услед огорчења због уранијумских бомби које је нама носио «милосрдни анђео» 1999. године? И онда напуштање јудаизма и прелазак у будизам услед напрасне реализације броја жртава, интензитета и дуготрајности патње Палестинаца у деценијском сукобу са Израелом?

Значи, или је Олимпијада само Олимпијада а политика политика или би све мање од овога наведеног горе била лоше изрежирана представа и ставило под питање објективност и ширину Спилберговог уметничко-политичког ангажмана. Поздрав из Змајевог гнезда...