Volelo se dvoje mladih …

Mile i ja znamo se preko žena. Bile su školske drugarice, išle su zajedno u isti razred Škole usmerenog obrazovanja u jednoj šumadijskoj varoši . Moja je Dragana uspešno maturirala, a njegova Jelena … i tu počinje priča .
Njemu škola baš i nije išla, radije je pomagao ocu. Nije imao strpljenja, maštao je da još kao mlad vozi nov auto i ostalo što uz to ide. I tako je s ocem i njegovom kamp-prikolicom od vašara do vašara nudio sve sa roštilja. Oženili su ga s nepunih osamnaest. Tako je vreme bilo. Da su pričekali još neku godinu, ne bi mogli više da ga nagovore a propustili bi i devojku iz dobre familije i ugledne prijatelje. Mile se i nije mnogo bunio, poznavao je Jelenu od rođenja. Devojka na mestu – mlada i lepa, mnogi su već bacili oko na nju. I bi svadba kakvu selo nije dotad videlo. Mile i Jelena počeli su život u roditeljskoj kući i nastaviše zajedno da rade po vašarima … «volelo se dvoje mladih». Za koju godinu pridružio mu se i mlađi brat. Oženiše i njega.

Naravno, već kako to ide – vojska pa deca, sve jedan drugom do uveta. U nekoliko sledećih godina, izređaše njih dva brata svojim roditeljima petero unučadi – sve muška deca.
Posao su razvili. To više nije bila mala putujuća kamp-prikolica već pravi putujući restoran pod šatorom sa stotinjak sedećih mesta. Čak su i druge uposlili. Miletu se ostvario san, sa dvadeset i dve vozio je novu Floridu. Ali … dođoše devedesete, godine koje nam svima zanavek ostadoše u pamćenju. Vašara sve manje, gde god kreneš – stop, granica. Posao splasnuo, a ratovati – ne,ne, to nije bio njihov rat. Trebalo je nešto promeniti i to pod hitno.

Kao po dogovoru, a nije ga bilo – tek, krenuše mnogi iz sela, krenuše skoro svi . Krenuše za Nemačku, Austriju i Švajcarsku, nekolicina tek prema Italiji. Za godinu i nešto isprazni se selo. Ostade samo stara nejač i ono nešto sirotinje što se nađe u svakom selu. Svako je ponekog imao da mu za početak pomogne. Mile i brat mu, upute se za Berlin. Tamo ih je dočekala njihova kuma koja im je krstila decu. Njen je pokojni otac krstio njih obojicu braće, a njen deda njihovog oca.
U to je vreme lako bilo putovati Evropom. Ali ostati u njoj i raditi – e to nimalo nije bilo jednostavno. U Austriji i Italiji još i nekako. Kao tromesečni turista nađe se posao, preda se zahtev i za nekoliko nedelja već si svoj čovek sa radnom dozvolom i boravišnom vizom. Naročito ako si stigao sa prevedenom diplomom. Ali u Nemačkoj ili Švajcarskoj, pa još kao pomoćni radnik, misija je bila nemoguća.

No, junaci naše priče znali su šta ih čeka pa pre no što pođoše na put , razvedu se međusobno od svojih bračnih drugova i drugarica. I tako krenuše u potragu za „papirima“. Preko nekih, s kojima su ih drugi upoznali, pronađoše nove „žene i muževe“. Nije se biralo već šta ti zapadne. Cena za „nemačkog muža“ bila je pet,šest hiljada maraka, a za „nemačku ženu“ duplo više. U Švajcarskoj sve se to množilo sa dva. Ženilo se po taktici. Najpre su se udavale žene za Nemca i to sve po međunarodnim propisima. Isplata se vršila preko posrednika, pola odmah – pola kad se dobiju papiri. Žena bi se potom zaposlila i nakon nekoliko meseci digla bi novčani kredit s kojim bi se venčavao njen pravi muž, sa Nemicom. Međusobnih kontakata između „multi-kulti“ supružnika nije bilo. Žene su obavezno uzimale nemačka prezimena a radili su to i neki muškarci, poput Miletovog brata na primer.

Živilo se i dalje sa svojim pravim partnerom ali ilegalno. No to ih nije sprečavalo da i dalje vode normalan bračni život sa normalnim bračnim obavezama. Tako su se i nova deca rađala. Pravi otac po zakonu nije mogao da ih prizna, već su deca formalno imala „nemačke očeve“ i jođ uvek nose njihova prezimena. Deđavalo se da poneki „nemački bračni partner“ umre, pa bi žene, ni krive ni dužne, preko noći postajale nemačke penzionerke. Naravno bilo je i problema.

Nemac ili Nemica obično su dolazili iz donjih socijalnih slojeva , pa kada su potrošili ili propili novac dobiven od venčanja, a socijalne pomoći su im bile uskraćivane jer su ušli u brak, oni bi krenuli u ucenjivanja ovih naših nesretnika. A neki od njih su priznavali nemoralnu radnju pa su pokretani dugotrajni i skupi sudski sporovi zbog sklapanja lažnih brakova. 

No, u slučaju Mileta i Jelene, problema nije bilo. Nakon pet godina od „venčanja“ , oni su legalno raskinuli svoje lažne brakove i ponovo su se međusobno venčali. Ostala su im sva prava na boravak i rad. U početku radili su sve i svašta, ona kao čistačica a on na „Baušteli“ kao pomoćni radnik. No Mile je ubrzo imao sopstveni polovni kamion i sa bratom počeo novi biznis. U međuvremenu preseliše se u Minhen jer se u Berlinu više nije moglo disati od jeftine konkurencije iz novih EU-zemalja. Od tada se češće viđamo i to na slavama, rođendanima, a često i onako, na čašici razgovora. Tu su već sedam-osam godina. Uložili su u nove kamione i druge građevinske mašine. Uposlili su svoje sinove i još neke rođake.

I priča Mile dalje – pre mesec dana bila im je godišnjica braka. 25 godina kako se njih dvoje vole, a tek im je četr’es i koja. Za tu priliku, kupio je sebi novog Audi-8 (automatski menjač, kožna sedala, elektronika na sve strane). I tako je Mile ponovo ostvario svoj momački san... a pre neki dan kada su on i njegova Jelena došli do nas, doveli su i svoju unučicu.