Волело се двоје младих …

Миле и ја знамо се преко жена. Биле су школске другарице, ишле су заједно у исти разред Школе усмереног образовања у једној шумадијској вароши . Моја је Драгана успешно матурирала, а његова Јелена … и ту почиње прича .
Њему школа баш и није ишла, радије је помагао оцу. Није имао стрпљења, маштао је да још као млад вози нов ауто и остало што уз то иде. И тако је с оцем и његовом камп-приколицом од вашара до вашара нудио све са роштиља. Оженили су га с непуних осамнаест. Тако је време било. Да су причекали још неку годину, не би могли више да га наговоре а пропустили би и девојку из добре фамилије и угледне пријатеље. Миле се и није много бунио, познавао је Јелену од рођења. Девојка на месту – млада и лепа, многи су већ бацили око на њу. И би свадба какву село није дотад видело. Миле и Јелена почели су живот у родитељској кући и наставише заједно да раде по вашарима … «волело се двоје младих». За коју годину придружио му се и млађи брат. Оженише и њега.

Наравно, већ како то иде – војска па деца, све један другом до увета. У неколико следећих година, изређаше њих два брата својим родитељима петеро унучади – све мушка деца.
Посао су развили. То више није била мала путујућа камп-приколица већ прави путујући ресторан под шатором са стотињак седећих места. Чак су и друге упослили. Милету се остварио сан, са двадесет и две возио је нову Флориду. Али … дођоше деведесете, године које нам свима занавек остадоше у памћењу. Вашара све мање, где год кренеш – стоп, граница. Посао спласнуо, а ратовати – не,не, то није био њихов рат. Требало је нешто променити и то под хитно.

Као по договору, а није га било – тек, кренуше многи из села, кренуше скоро сви . Кренуше за Немачку, Аустрију и Швајцарску, неколицина тек према Италији. За годину и нешто испразни се село. Остаде само стара нејач и оно нешто сиротиње што се нађе у сваком селу. Свако је понеког имао да му за почетак помогне. Миле и брат му, упуте се за Берлин. Тамо их је дочекала њихова кума која им је крстила децу. Њен је покојни отац крстио њих обојицу браће, а њен деда њиховог оца.
У то је време лако било путовати Европом. Али остати у њој и радити – е то нимало није било једноставно. У Аустрији и Италији још и некако. Као тромесечни туриста нађе се посао, преда се захтев и за неколико недеља већ си свој човек са радном дозволом и боравишном визом. Нарочито ако си стигао са преведеном дипломом. Али у Немачкој или Швајцарској, па још као помоћни радник, мисија је била немогућа.

Но, јунаци наше приче знали су шта их чека па пре но што пођоше на пут , разведу се међусобно од својих брачних другова и другарица. И тако кренуше у потрагу за „папирима“. Преко неких, с којима су их други упознали, пронађоше нове „жене и мужеве“. Није се бирало већ шта ти западне. Цена за „немачког мужа“ била је пет,шест хиљада марака, а за „немачку жену“ дупло више. У Швајцарској све се то множило са два. Женило се по тактици. Најпре су се удавале жене за Немца и то све по међународним прописима. Исплата се вршила преко посредника, пола одмах – пола кад се добију папири. Жена би се потом запослила и након неколико месеци дигла би новчани кредит с којим би се венчавао њен прави муж, са Немицом. Међусобних контаката између „мулти-култи“ супружника није било. Жене су обавезно узимале немачка презимена а радили су то и неки мушкарци, попут Милетовог брата на пример.

Живило се и даље са својим правим партнером али илегално. Но то их није спречавало да и даље воде нормалан брачни живот са нормалним брачним обавезама. Тако су се и нова деца рађала. Прави отац по закону није могао да их призна, већ су деца формално имала „немачке очеве“ и јођ увек носе њихова презимена. Деђавало се да понеки „немачки брачни партнер“ умре, па би жене, ни криве ни дужне, преко ноћи постајале немачке пензионерке. Наравно било је и проблема.

Немац или Немица обично су долазили из доњих социјалних слојева , па када су потрошили или пропили новац добивен од венчања, а социјалне помоћи су им биле ускраћиване јер су ушли у брак, они би кренули у уцењивања ових наших несретника. А неки од њих су признавали неморалну радњу па су покретани дуготрајни и скупи судски спорови због склапања лажних бракова. 

Но, у случају Милета и Јелене, проблема није било. Након пет година од „венчања“ , они су легално раскинули своје лажне бракове и поново су се међусобно венчали. Остала су им сва права на боравак и рад. У почетку радили су све и свашта, она као чистачица а он на „Бауштели“ као помоћни радник. Но Миле је убрзо имао сопствени половни камион и са братом почео нови бизнис. У међувремену преселише се у Минхен јер се у Берлину више није могло дисати од јефтине конкуренције из нових ЕУ-земаља. Од тада се чешће виђамо и то на славама, рођенданима, а често и онако, на чашици разговора. Ту су већ седам-осам година. Уложили су у нове камионе и друге грађевинске машине. Упослили су своје синове и још неке рођаке.

И прича Миле даље – пре месец дана била им је годишњица брака. 25 година како се њих двоје воле, а тек им је четр’ес и која. За ту прилику, купио је себи новог Ауди-8 (аутоматски мењач, кожна седала, електроника на све стране). И тако је Миле поново остварио свој момачки сан... а пре неки дан када су он и његова Јелена дошли до нас, довели су и своју унучицу.