Баскет у Бангкоку

Стекао сам лепо мишљење о Таи народу, њиховој култури и традицији и пре него што сам први пут отишао тамо. То поштовање се вероватно успоставило на тај начин што ми је Таи кухиња већ дуже времена омиљена ресторанска храна.

Бангкок је врло интересантан и контроверзан град у коме је очигледан судар традиционалног и модерног.

У њему се преплићу модерне пословне зграде и сокаци са урушеним фасадама, у којима су мале радњице више као рупе у зиду. 

У небодерима је један други свет,чист, умивен и климатизован.

Док ходате унутар зграде прати вас чистач и брише под, а клима ради толико да је хладно без џемпера.

Али напољу вас ошине јара, прашњаве улице и смог.

Слон који слободно шета градом као да је миш, није сан.

Оно што ме је посебно очарало је срдачност и гостољубивост људи у Бангкоку и то ме је подсетило на људе и атмосферу у Србији.

Мој колега Piyachart Pornissaraseri је шеф сервисног одељења у Бангкоку.

Тајландска имена су углавном дугачка и тешка за изговор. Ради лакше комуникације они обично скраћују презиме те би његово било Piyachart Po.

У једном од наших ранијих сусрета смо се дотакли теме о кошарци и испоставило се да је обојица волимо и играмо. Договор је пао да ме следећи пут кад дођем одведе да играмо у његовом крају где се скупља локална „раја”.

Елем, мој пријатељ је обећање испунио и једно вече после посла смо решили да одемо до њега.

Возили смо се доста дуго.

Иначе саобраћај у Бангкоку, нарочито у шпицу, је тешко описати речима. Проблем увећавају хиљаде мопеда који се провлаче између аутомобила и углавном носе више него једног путника,тако да је потребан додатни опрез.

Пошто је већ било око пола девет увече гужва је мало спласнула.

После пола сата вожње смо зашли у неке споредне улице што ми је било посебно интересантно.

Коначно смо стигли до једног комплекса терена на отвореном за разноразне спортове али према лицима уоколо закључио сам да су то све локалци, нема туриста.

Терен за кошарку је био у сасвим пристојном стању, оба коша су имала мрежице, а са стране су биле трибине. Било је доста народа.

На једном кошу играо се баскет, а на другој половини терена су тренирали неки клинци.

Морам да напоменем да сам од Piyacharta старији једно 10 година, док су већина присутних били упола а и више млађи од мене.

Брзо се дало заључити да ту има озбиљних играча у пуној снази.

Piyachart се са многима срдачно поздрављао и упознавао их са мном. Због броја присутних помислио сам да нећемо стићи на ред али пошто је Piyachart почео да се загрева ја сам га следио.

Знојио сам се као да већ играм јер је температура била бар 30 степени, а влажност ваздуха близу 100%.

После једно 10-так минута клинци су завршили тренинг и терен се полако рашчистио.

Изненадило ме је да ћемо играти на два коша. Нисам био у прва два тима, али после 10 минута ми смо сменили губитнички тим. Играо сам против Piyacharta, и имао сам утисак да ме због моје беле косе саиграчи не схватају озбиљно.

Међутим, после једне ухваћене лопте под нашим кошем и улаза са полагањем под противничким, моментално сам постао њихов. Радовање је после сваке добре акције праћено ,као и код нас,традиционалним кошаркашким поздравима.

Добили смо две за редом, а онда су почеле да се осећају последице тропске климе што ме је све више остављало без даха.Коначно смо изгубили, а ја сам се осећао као парни лонац из којег је избијало на све стране.

Спасао ме је „баја” који је продавао флаше са водом из колица из којих су се код нас некад продавали сладоледи. Сручио сам једну на главу, а другу у грло.

Пошто је мој пријатељ током игре лакше искренуо зглоб, решили смо да се покупимо.

Недалеко одатле се налази локална пијаца, која је пуна колорита као и свуда на Тајланду, и која је радила пуном паром иако је било већ око пола 11 увече.

На тој пијаци, као и мање више свуда, може се купити храна која је припремљена ту на лицу места.

Поуздао сам се у укус мог домаћина те смо сели за један од столова да нешто поједемо. Недуго после појавила се група момака који су са нама играли кошарку носећи неколико флаша пива.

Развила се бучна дискусија праћена смехом и живописним гестикулацијама.

Гледајући ту групу опуштених и насмејаних људи размишљао сам да кад бих само могао да разумем о чему причају и да ми још успут неко каже „Значи,братее” осећао бих се као да сам кући у Србији са старом екипом из краја  и зезамо се после доброг баскета.

Неша, Сyднеy, Аустралија