Basket u Bangkoku

Stekao sam lepo mišljenje o Tai narodu, njihovoj kulturi i tradiciji i pre nego što sam prvi put otišao tamo. To poštovanje se verovatno uspostavilo na taj način što mi je Tai kuhinja već duže vremena omiljena restoranska hrana.

Bangkok je vrlo interesantan i kontroverzan grad u kome je očigledan sudar tradicionalnog i modernog.

U njemu se prepliću moderne poslovne zgrade i sokaci sa urušenim fasadama, u kojima su male radnjice više kao rupe u zidu. 

U neboderima je jedan drugi svet,čist, umiven i klimatizovan.

Dok hodate unutar zgrade prati vas čistač i briše pod, a klima radi toliko da je hladno bez džempera.

Ali napolju vas ošine jara, prašnjave ulice i smog.

Slon koji slobodno šeta gradom kao da je miš, nije san.

Ono što me je posebno očaralo je srdačnost i gostoljubivost ljudi u Bangkoku i to me je podsetilo na ljude i atmosferu u Srbiji.

Moj kolega Piyachart Pornissaraseri je šef servisnog odeljenja u Bangkoku.

Tajlandska imena su uglavnom dugačka i teška za izgovor. Radi lakše komunikacije oni obično skraćuju prezime te bi njegovo bilo Piyachart Po.

U jednom od naših ranijih susreta smo se dotakli teme o košarci i ispostavilo se da je obojica volimo i igramo. Dogovor je pao da me sledeći put kad dođem odvede da igramo u njegovom kraju gde se skuplja lokalna „raja”.

Elem, moj prijatelj je obećanje ispunio i jedno veče posle posla smo rešili da odemo do njega.

Vozili smo se dosta dugo.

Inače saobraćaj u Bangkoku, naročito u špicu, je teško opisati rečima. Problem uvećavaju hiljade mopeda koji se provlače između automobila i uglavnom nose više nego jednog putnika,tako da je potreban dodatni oprez.

Pošto je već bilo oko pola devet uveče gužva je malo splasnula.

Posle pola sata vožnje smo zašli u neke sporedne ulice što mi je bilo posebno interesantno.

Konačno smo stigli do jednog kompleksa terena na otvorenom za raznorazne sportove ali prema licima uokolo zaključio sam da su to sve lokalci, nema turista.

Teren za košarku je bio u sasvim pristojnom stanju, oba koša su imala mrežice, a sa strane su bile tribine. Bilo je dosta naroda.

Na jednom košu igrao se basket, a na drugoj polovini terena su trenirali neki klinci.

Moram da napomenem da sam od Piyacharta stariji jedno 10 godina, dok su većina prisutnih bili upola a i više mlađi od mene.

Brzo se dalo zaljučiti da tu ima ozbiljnih igrača u punoj snazi.

Piyachart se sa mnogima srdačno pozdravljao i upoznavao ih sa mnom. Zbog broja prisutnih pomislio sam da nećemo stići na red ali pošto je Piyachart počeo da se zagreva ja sam ga sledio.

Znojio sam se kao da već igram jer je temperatura bila bar 30 stepeni, a vlažnost vazduha blizu 100%.

Posle jedno 10-tak minuta klinci su završili trening i teren se polako raščistio.

Iznenadilo me je da ćemo igrati na dva koša. Nisam bio u prva dva tima, ali posle 10 minuta mi smo smenili gubitnički tim. Igrao sam protiv Piyacharta, i imao sam utisak da me zbog moje bele kose saigrači ne shvataju ozbiljno.

Međutim, posle jedne uhvaćene lopte pod našim košem i ulaza sa polaganjem pod protivničkim, momentalno sam postao njihov. Radovanje je posle svake dobre akcije praćeno ,kao i kod nas,tradicionalnim košarkaškim pozdravima.

Dobili smo dve za redom, a onda su počele da se osećaju posledice tropske klime što me je sve više ostavljalo bez daha.Konačno smo izgubili, a ja sam se osećao kao parni lonac iz kojeg je izbijalo na sve strane.

Spasao me je „baja” koji je prodavao flaše sa vodom iz kolica iz kojih su se kod nas nekad prodavali sladoledi. Sručio sam jednu na glavu, a drugu u grlo.

Pošto je moj prijatelj tokom igre lakše iskrenuo zglob, rešili smo da se pokupimo.

Nedaleko odatle se nalazi lokalna pijaca, koja je puna kolorita kao i svuda na Tajlandu, i koja je radila punom parom iako je bilo već oko pola 11 uveče.

Na toj pijaci, kao i manje više svuda, može se kupiti hrana koja je pripremljena tu na licu mesta.

Pouzdao sam se u ukus mog domaćina te smo seli za jedan od stolova da nešto pojedemo. Nedugo posle pojavila se grupa momaka koji su sa nama igrali košarku noseći nekoliko flaša piva.

Razvila se bučna diskusija praćena smehom i živopisnim gestikulacijama.

Gledajući tu grupu opuštenih i nasmejanih ljudi razmišljao sam da kad bih samo mogao da razumem o čemu pričaju i da mi još usput neko kaže „Znači,bratee” osećao bih se kao da sam kući u Srbiji sa starom ekipom iz kraja  i zezamo se posle dobrog basketa.

Neša, Sydney, Australija